Da li ti je ovo poznato: Nisi dovoljno dobra, obrazovana, spremna, stručna. Treba ti još iskustva, znanja, diploma. Ne poznaješ dovoljno i/ili nisi za marketing, prodaju, rukovođenje, sklapanje poslova. Nisi privlačna. U tome izgledaš debelo, smešno. Moram da izgubim pet kilograma…?
Da li ih čuješ kao glasove u glavi?
Meni su takvi glasovi u glavi govorili sve same gadosti i pakosti prethodnih godina: nisi dovoljno obrazovana, stručna, načitana. Ne znaš da pričaš u društvu, dosadna si. Sve je već rečeno, nemoj da se ponavljaš. Nikada ne ispričaj jednu istu stvar dva puta na isti način. Nebitna si. Kasno je sada u ovim godinama da se počne ili nešto promeni. Ko si ti da nešto pišeš? Ogolićeš se i onda će te samo ismevati. Bolje sačekaj da skupiš dovoljno informacija, iskustva. Pripremi se još bolje. Detaljnije pregledaj pre nego što nešto pošalješ, kažeš, objaviš…
Svaka navedena izjava je bila dovoljna da se zakočim. A glasovi u horu su bili, pa skoro, nepobedivi. Taj moj hor unutrašnjih glasova – kritičara sa solo deonicama uloga strogih autoriteta, perfekcionističkih drugarica, nemilosrdnih goniča je bio mnogo glasan. Imao je odlučujuću ulogu u mom životu kad god bih trebala da uradim nešto moje željeno i novo, nešto što nije bilo opšte priznato kao korisno. I shvatila sam da je njegova korist da ostanem bezbedna u zoni poznatog i sigurnog. Da me zaštiti od bolnih i neprijatnih kritika, omalovažavanja, napada. Od odbacivanja. Ali istovremeno u toj zoni nema rasta ni radosti ni mogućnosti da ostvarim moje željene vrednosti. Samo puko preživljavanje.
Razmišljala sam kako da to rešim. Šta rade žene koje su izvršile promene u svom životu? One koje pišu, govore pred publikom. I one imaju svoje borbe sa kritičarima u glavi. Ali one se zapravo ne bore sa tim glasovima, nego žive sa njima. Saslušaju ih. (Znate ono kad su nas, dok smo bili mali, starije čike i tete pitale: Jel te sluša mama ili tata? A mi naučeno „duhovito“ odgovarali: Sluša ali ne čuje.) E baš tako: saslušaju ih ali ne (čuju) poslušaju. I tako ja slušam svoj hor. Razgovaram, prijateljujem, ne prepirem se. Uočila sam da su oni zapravo stražari ispred Zone bezbednosti (komfora), i da im je glavni cilj da se ne promenim i da zato koriste bilo koje reči, samo da ostane status quo. Pa se ponašaju nekad kao deca, a nekad kao strogi kritikujući roditelj. Ja se sada samo zahvalim, kažem: „Mogu ja to sama. Odrasla sam“. Ako to nije dovoljno, pa se hor čuje ponovo, ja ga utišam, spustim zavesu kao u pozorištu. I dodatno, zamislim kako je hor u stvari hor lutaka u pozorištu, pa se spuštanjem zavese spuste i konopci koji ih održavaju „živima“ i oni svi padnu u ležeće smešne položaje.
Tako sam prevazišla te unutrašnje glasove (kritičare) i počela da pišem i objavljujem blog i postove na društvenim mrežama. A od tad moj život se nekako obojio i doneo mi više napretka, radosti, ličnih uvida i inspiracija da sve više i više radim i kreiram. I naizgled paradoksalno doneo mi je i više slobodnog vremena. Verujem da je to zato što sam se i prvobitno izborila sa sobom da pronađem i izdvojim vreme za sebe i rad na željenim temama. Dodatno, oslonac da prevaziđem strah od pojavljivanja i izlaganja u javnosti je i razumevanje i prihvatanje koncepta „sveukupnosti događaja“ koji je objasnio Demartini u knjizi Prelomni trenutak i o kome sam pisala u istoimenom postu.
Oni (unutrašnji kritičari) rade svoj posao ja radim svoj.
Nije dovoljno samo jednom ih stišati. Lukavi su ovi moji ih hora. Stalno pronalaze nove načine. I sada kad sam stvorila svoje slobodno vreme i postala odmornija, horski glasovi se izdvoje i izgovaraju nove rečenice: Ha ha, ko još čita blogove; svako sada može da piše; vidi šta su sve uradili oni koji objavljuju; potpuno je nezanimljivo i dosadno…
Oni rade svoj posao, a ja svoj.
Ja ponovo iznađem novi način da sa njima porazgovaram i da ih razumem. Ne kontriram. Zamislim da im je predstavnik neki čuvar bezbednosti koji mi želi samo dobro. U mom slučaju dala sam mu i ime Đepeto jer me podseća na starog umornog mudrog stolara bez radosti – poroda. Zahvalim Đepetu na trudu i korišćenju tog potprograma koji se odnosi samo na zaštitu. Najčešće ga pretvorim u Pinokia i pošaljem u orman. Ponekad ga ugostim zajedno sa stražarima moje Zone slobode i kreativnosti, ali o tom drugom prilikom/postom.
.
Da li je ipak dobro slušati unutrašnjeg kritičara?
Dešava mi se da mi padne motivacija da pišem i objavljujem. I zapitam se kako sam ranije bila marljiva pčelica koja je pedantno kao hrčak radila i kada mi nije bilo do posla. Tada sam nesvesno slušala glas unutrašnjeg kritičara koji mi je panično govorio da moram bespogovorno da završim ili da nije dovoljno dobro urađeno. I bilo je i rezultata. Zar možda ipak nije bolje slušati Đepeta? Da, ali po koju cenu? Taj put sam prošla – bila sam umorna, nezadovoljna, neispunjena. A sada kad radim nešto smisleno što volim ne razmišljam ni o vremenu ni o umoru, već samo o rezultatu odnosno koristi drugima i sebi. Tako da, ipak ne, ne slušam Đepeta u smislu mora, treba… Motiv da uradim i završim željeni i voljeni posao tražim na drugom mestu.
A šta kad taj glas kritikujući stvarno predstavlja glas razuma? Zar sumnja, skeptično preispitivanje informacije iz okoline, traženje „rupe“ u idejama ili mogućih problema nisu korisne? Da, jeste korisno u meri kada radi samo ono što mu je posao: da nam omogućava sigurnost da ne srljamo nepromišljeno i nesvesno u nepoznato. Ali kada taj način razmišljanja postane dominantan, i kada stražar Zone bezbednosti postane jedini sa kojim komuniciramo, a ostale Zone (mudrosti, ljubavi, doprinosa,…) ostanu neuključene, onda se i u našem životu ne uključuju ostale oblasti radosti, kreativnosti, rasta… Imam prilike da u mojoj okolini vidim ljude kojima je ovaj način (kritizerski) postao dominanatan i sa kojim su se identifikovali. Oni deluju „zamrznuto“ na svom razvojnom putu. Sa onima koji su moji klijenti, prvo radimo na identitetu i izdvajamo „kritičara“ a onda osvestimo da je glas njihovog kritičara samo to – glas koji čuva jednu od njihovih Zona.