Moja porodica
Porodica se nekako podrazumevala u mom životu i prvenstveno je nije bilo na listi prvih deset mojih vrednosti. A onda, postavljajući sebi pitanja mesecima unazad: Ako bih sad imala uspeh a ne bih imala porodicu, da li bih bila zadovoljna? Ili, Ako sada napišem ili stvorim nešto kreativno (što mi je jako važno) da li bih bila ispunjena bez porodice? Itd. Na taj način sam došla do trećeg mesta na mojoj listi.
Porodica: to su pre svega moj suprug i dva zlatna dečaka. Sve je godinama unazad nekako bilo prirodno: I da delimo svoje priče i želje, da zajedno renoviramo stan(ove), da putujemo, da imamo zajedničke prijatelje, da ljuljuškamo decu i bdimo noćima, da sebe promenimo i pomerimo u navikama kada su se bebironi rodili, da ih hvalimo i ljubimo do beskonačnosti ali i da im podviknemo kad treba, da podelimo kućne obaveze i da insistiramo na njima, da imamo male kućne rituale, da jednom nedeljno pravimo malu kućnu slavu… Da brojimo i pojedinačne medalje i diplome kao i zajedničke. Da prihvatim kada mi kažu da se lagano privikavam na izlaske u klubove i isto tako da prihvatim pomoć u oblasti računara i mobilnih telefona. Da kada primetim suviše svojih „nekorisnih“ osobina kod dečaka, da se zareknem da ću se zbog njih (zauvek) promeniti i da upišem višegodišnji kurs koji je pomogao, za početak meni, a verujem i da će mojim primerom pomoći i njima.
Sigurnost, zabava, ljubav, pripadnost, razvoj, doprinos – sve potrebe zadovoljavam.
Tu sam i žena i majka i ljubavnica i roditelj i vaspitač i edukator i inspirator i tu zadovoljavam potrebu za kreiranjem (jela, interijera…). Tu svakodnevno vežbam i primenjujem svoju potrebu za komunikacijom i unapređenjem iste.
Tu mogu slobodno da pevam. Ko me zna od ranije ova rečenica mu mnogo pokazuje, a zapravo znači da sam slobodna da mogu da radim sve ono u čemu sam do sada mislila da ne znam, da nemam talenta, da nisam dovoljno dobra, da će neko da me omalovaži i da kaže da to nije važno, da me opomene da treba da se bavim „ozbiljnijim„ stvarima… da nema mesta zadovoljstvu i uživanju…
Vaša deca nisu vaša deca. Oni su sinovi i kćeri života koji žudi za sobom.
Oni postižu, ali ne preko vas. I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju. Dajte im ljubav, ali ne vaše misli, jer oni imaju svoje vlastite.
Možete udomiti njihova tela, ali ne i njihove duše, jer one borave u kući sutrašnjice do koje vi ne možete čak ni u snovima.
Možete se truditi da budete kao oni, ali ne tražite da oni budu kao vi, jer život ne ide unazad, niti stoji.
Vi ste lukovi sa kojih se vaša deca, kao žive strele, bacaju u budućnost.
Strelac vidi znak na stazi večnosti, i on vas savija svojom moći, da bi njegova strela otišla daleko i brzo.
Neka vaše savijanje u strelčevoj ruci bude radost;
jer mada on voli strelu koja leti, on voli i luk koji je postojan.
Halil Džubran
Vaspitavanje kao važan deo moje porodice
I vaspitavanje dece sam nekako radila prirodno, ali sam se i edukovala, čitala, tražila savete, razmenjivala iskustva sa mamama. Najkraća vodilja mi je pesma Halila Džubrana: Naša deca. Navodim je u celosti jer želim da na svom blogu ostavim trag ovim vrednim delom:
Vaša deca nisu vaša deca. Oni su sinovi i kćeri života koji žudi za sobom. Oni postižu, ali ne preko vas. I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju. Dajte im ljubav, ali ne vaše misli, jer oni imaju svoje vlastite. Možete udomiti njihova tela, ali ne i njihove duše, jer one borave u kući sutrašnjice do koje vi ne možete čak ni u snovima. Možete se truditi da budete kao oni, ali ne tražite da oni budu kao vi, jer život ne ide unazad, niti stoji. Vi ste lukovi sa kojih se vaša deca, kao žive strele, bacaju u budućnost. Strelac vidi znak na stazi večnosti, i on vas savija svojom moći, da bi njegova strela otišla daleko i brzo. Neka vaše savijanje u strelčevoj ruci bude radost; jer mada on voli strelu koja leti, on voli i luk koji je postojan.
A knjige često biram baš sa tematikom vaspitanja dece. Jedna od prvih je bila knjiga Zorana Milivojevićeva Mala knjiga za velike roditelje: „Kada roditelji imaju optimalni vaspitni stil (u Mercedes modelu tri kraka koja predstavljaju zahteve, pohvale i kazne su u balansu) rezultat vaspitanja je socijalizovano dete“. A te pohvale, zahteve i kazne opisuje nekim citatima: „Nije nam cilj da dete bude srećno samo u sadašnjosti, već da ga naučimo da bude samostalno i srećno i u budućnosti.“… „Hvalimo dete da bi o sebi lepo mislilo a kritikujemo njegovo ponašanje ako radi nešto što je nedopustivo.“… „Time što od deteta tražimo da ispuni naše jasne zahteve, stvaramo preduslove za to da u budućnosti samo sebi postavlja ciljeve.“
Ili filmove: Prelepo sa Havijerom Bardenom gde mu njegov glas i senka boga kažu da prepusti brigu o deci Univerzumu, a da se on pobrine za sebe. I to je meni najteža lekcija koju sam morala da naučim i da primenjujem: poverenje i veru u budućnost mojih dečaka i to da će oni moći sami za sebe da se izbore i kreiraju svoj život prema sebi. Vrlo često mi je potrebno da se svesno podsetim da im svakodnevno „predam“ odgovornost za sreću, zadovoljstvo, uspeh, disciplinu, postignuća…
Mislim da majke sinova imaju i posebnu odgvornost prema celom čovečanstvu. I često u šali kažem: dve stvari koje roditelji treba da nauče svoju decu – da jedu povrće i da ih odvoje od sebe. (U filmu Ples sa vukovima, imamo primer kada se odvaja majka od sinova u četrnaestoj godini. Dve godine traje zabrana komunikacije između dotadašnje nerazdvojnih bića, ali nakon toga taj odnos postaje odnos dve zrele odgovorne osobe, a i dalje blizak i pun poštovanja).
Ono što sam ja svesno radila je da sam svoje dečake nakon šeste godine nekako više „gurala“ na odnos sa ocem… i nastavila da uživam kada vidim da su autentični i svoji.
“I često u šali kažem: dve stvari koje roditelji treba da nauče svoju decu – da jedu povrće i da ih odvoje od sebe. “
Porodica – to je za mene svet
Porodica to su i moji roditelji i sestra. Beskrajno sam zahvalna što su mi podarili životnu i radnu energiju i naučili svojim primerima kako se radi posvećeno, disciplinovano i odgovorno. Da su najvažniji ljudi i odnos koji imamo prema njima i sa njima i da sam videla i doživela razgovore pune poštovanja kada svog sagovornika stave u centar sveta – u tom trenutku jedinog.
Porodica to su i svi moji rođaci koji su se utkali u mene tokom odrastanja. Pre svega baba koja me je beskrajno i bezuslovno volela ali koja je i drugima nesebično delila svoju dušu. Ja sam se svaki put iznenađivala kada sam videla i doživljavala duboko poštovanje koje su joj ostali pokazivali počev od rodbine, komšija do sveštenika koji je održao najlepši govor na sahrani kojim kao da je napravio „večiti i neprekinuti“ put između boga i ljudi koji su je poznavali.
Porodica: to su i svi moji prijatelji i kumovi koje sam birala. I osećaj radosti pre viđanja i druženja.
Porodica: to su svi moji saradnici i klijenti kojima sam otvorila svoju dušu radeći sa njima.
Porodica: to je za mene i čitav svet.