Kada sam počela da radim na svom umoru (o kom sam pisala u postu o meni) prva stvar od koje sam počela je odgovornost. Unutrašnja odgovornost. (Ne ona koja opisuje dobro obavljenu dodeljenu dužnost – to je spoljašnja odgovornost niti odgovornost prema nekome kada smo u odnosu i o tome takođe ne pišem u ovom tekstu). Ovde se radi o mom uvidu da sam ja odgovorna za svoja stanja: emocionalna, mentalna, fizička i duhovna. U bilo koje doba.
Čitala sam o tome godinama, edukovala se na zvaničnim seminarima i obukama, ali eto, kvrcnulo mi je tek u kasnim četrdesetim.
Odgovornost je moć.
Ja sam odgovorna za svoj umor. Za organizaciju vremena, ali ne u smislu da efikasnije na isti dotadašnji način organizujem vreme, već da promenim svoju reakciju i način na koji sagledavam vreme, sopstveni život i prirodu (koja neumitno ide ka staračkoj).
Ponovo sam razmišljala i analizirala sve osobe, pisce, edukatore koje sam slušala i čitala, kao i učitelje od kojih sam učila. Osvrnula sam se oko sebe i gledala, doživljavala i žene u mojoj okolini. Pa šta to rade uspešne zene, kako se odmaraju? One efikasno primenjuju prirodne zakone – ne dozvoljavaju da prođu kao magare iz priče („taman smo ga naučili da ne jede, a on crkao“), već pronalaze način da sebe odneguju u svim aspektima zivota, upravo da bi mogle da daju više drugima iz svoje okoline (porodice, poslovnog okruženja, komšijama, društvu, planeti…).
„Odgovornost je u stvari odgovor(nost) na spoljašnje događaje tako sto se fokusiramo na naše unutrašnje vodiče (principe, vrednosti) i u skladu sa njima reagujemo. Prepoznajemo osećanja, ali im ne dozvoljavamo da primarno utiču na naše odluke.“ (Stiven Kavi).
Šta ja to radim pa dovodim sebe do konstantnog umora i prezasićenosti, odnosno šta treba da promenim da bih se radosno i čilo budila i bila u mogućnosti da radim ono što volim, i da, pritom, i ljudima u mojoj okolini bude dobro i bolje? Koja je skrivena dobit iz mog konstantnog umora? Odajem da sam zauzeta? Imam opravdanje da ne mogu da razmišljam? Da sam korisna, važna? To jeste ključ od koga sam počela. Kako da budem važna i korisna (sebi i drugima) i da pritom budem odmorna? Da li je to samo moj doživljaj ili postoji i neki zdravstveni aspekt? Koja je granica?
Zdravstveni saveti kažu između 7 i 9 sati redovnog sna, a znamo da postoje mnoge istorijske ličnosti koje su manje spavale (Tesla, Napoleon…). Dalje, savetuju nas: vežbajte, šetajte više, hranite se zdravo, družite se sa pozitivnim ljudima, smejte se. I stvarno, sve se svodi na taj „bapski“ stručni savet. Alo kako? Šta ja to treba da promenim da bih stvarno bila odmorna i poletna?
Moja potreba da budem korisna i značajna se zadovoljavala godinama tako što sam bila dobra, poslušna, radna, vredna, preuzimala previše odgovornosti na sebe … Ali sam time više poštovala druge nego sebe i davala im veći značaj. A ova „novousvojena“ odgovornost se odnosi pre svega na odgovornost za značaj i poštovanje koje dajem sebi. Dakle, počela sam da razvijam osećaj poštovanja i ljubavi prema sebi. Uvela sam naviku da zamišljam kako u predstojećem danu s lakoćom biram prioritete i efikasno završavam poslove nezanemarujući sebe. Kako stavljam odgovarajući oreol vremena iznad stvari koje su mi manje ili više bitne. Kako čujem mir i tišinu kada mi je potreban odmor. Kako govorim NE onim stvarima koje ne želim u svom životu, a DA onim koje želim. Kako sam pre svega naučila da postavljam granice.
„Odgovornost je u stvari odgovor(nost) na spoljašnje događaje tako sto se fokusiramo na naše unutrašnje vodiče (principe, vrednosti) i u skladu sa njima reagujemo. Prepoznajemo osećanja, ali im ne dozvoljavamo da primarno utiču na naše odluke.“ (Stiven Kavi).
Granica odgovornosti
Tu granicu između tuđe i moje odgovornosti vrlo lako ne uočim i nesvesno je prelazim.
To su situacije sa mojim tinejdžerima kada uradim nešto za njih (umesto njih ili ih podsećam na dogovorene obaveze), a onda lako dođem do samoopravdavanja (imaju danas mnogo obaveze oko škole, bili su nešto neraspoloženi…) koja su ništa drugo do izgovori.
Teže je sa ostalima u porodici i sa prijateljima. Gde je ta granica kada prijateljica priča o svojim problemima a ja saosećam i želim da joj pomognem? Kako da svojim rečima i stavom dam do znanja da iskreno želim da joj bude bolje i da reši problem, ali da je ona odgovorna za svoju trenutnu stuaciju? Te situacije u komunikaciji su mi i dalje najveći izazovi.
Mnogi autori slikovito pojašnjavaju tu granicu krugom uticaja.
U krugu uticaja je naš posao. U krugu brige su poslovi drugih i prirodni zakoni na koje ne možemo da utičemo. Mi možemo da utičemo samo na naš krug uticaja i tu je (samo) naša odgovornost: osećanja, misli, stanja; zdravlje i emocionalna nega; odluka o razvijanju samopoštovanja; pravac kretanja u životu; izbori; otpuštanje odgovornosti i brige za druge; otpuštanje prošlosti; komunikacija sa sobom i drugima.
E sad, lako je reći… Ali vremenom sam shvatila da preuzimanjem odgovornosti na sebe ja drugima oduzimam moć odnosno obrnuto kada očekujem i verujem da drugi mogu da reše svoj problem da im tada zapravo predajem moć (za njihov život). I dodatno, da otvaranjem izazova, osim podrške upravo pokazujem ljubav (post o ljubavi).
Odgovornost je i sloboda
Paradoksalno, ali što više imamo odgovornosti za sebe (odnosno izbora kada donosimo odluke za sebe) postajemo slobodniji. „Čovek je osuđen da bude slobodan, jer jednom kad je bačen u svet, odgovoran je za sve što uradi.“ Žan-Pol Sart
I Viktor Frankl ima objašnjenje: Sloboda je ograničena i svodi se na izbore koje pravimo. A to je krug uticaja i odgovornost… „To nije sloboda od uslova, već sloboda da se zauzme stav, stanovište prema tim uslovima. Na primer, ja nisam odgovoran za to što imam sedu kosu, ali sam odgvoran za to što ne idem kod frizera da mi ofarba kosu kao što to rade mnogi. Tako je svakom prepušten neki stepen slobode makar toliko da odabere boju kose.“
Viđenje odgovornosti kao ključnog sastojka slobode je ono što propagira i Bob Proktor, odnosno njegov mentor Val Van De Vol: „Kada osoba preuzme odgovornost za svoj život i sve ono što iz toga proističe, prestaće da krivi druge za posledice svojih akcija. S obzirom na to da ne možeš promeniti druge ljude, onda je i svaljivanje krivice neumesno. Kriviti druge čini da osoba ostane unutar zidina zatvora koji je sama stvorila. Kada preuzmeš odgovornost, krivica se eliminiše i postaješ slobodan da rasteš.”