Author

zoricakatic

Moje teme

Kako biti zahvalan u doba korone?

by zoricakatic
written by zoricakatic

Da li ste čuli savete da je zahvalnost put ka sreći i miru? Da onaj ko nije zahvalan za ono što ima vrlo lako može isto da izgubi? Za izreku bogataši bankrotiraju onda kad nisu zahvalni za trenutnu količinu novca? Ali kako biti zahvalan? I to još u ovo doba pandemije? I šta je uopšte zahvalnost?

Kada pogledate crtež – ilustraciju (fotografija beli kvadratići i tamni kvadratić), da li prvo vidite tamni kvadratić na belom papiru ili prvo vidite bezbroj belih kvadratića koji okružuju jedan tamni. Da li se usmeravate prvo na ono čega imate manje i ono što je „problematično“  ili prvo vidite celinu (lepu belinu) i uživate u njoj?

Da li govorite za ovu koronu da je pošast; nepravda za ovaj napaćeni narod; da nam je još samo to trebalo… Ili nekad i kažete baš dobro što smo povećali mogućnosti online komunikacije, edukacije, biznisa; što je baš korona promenila način provođenja vremena bližnjima; što baš zbog korone imamo više vremena za sebe ili neki svoj hobi; što smo upoznali  nove ljude i nove ideje… 

Ljudski mozak je u toku evolucije pronašao način da se prilagodi: negativne emocije su mnogo jače i teraju nas na aktivnost kako bi se odbranile od potencijalnih opasnosti, a prijatne pređu vrlo lako u neku prodrazumevanu fazu i adaptiraju se. Ono čemu ovih godina prisustvujemo je evolucija potencijalnih opasnosti. Ako pogledamo vreme „pre korone“, te opasnosti su nekako bile „laka“ varijanta – vrebale su iz loših navika koje je čovek sebi nesvesno nametnuo i/ili nasledio: da se ljutimo na nekoga ili nešto; da smo nesrećni ili tužni što nam život ne pruža dovoljno ili željeno; da osećamo krivicu; apatiju…Te emocije nas, nažalost, ne pokreću da se promenimo, već samo potvrđuju i produbljuju postojeće stanje. A sada je opasnost od virusa ponovo pokrenula centar u mozgu  za promenom. Spolja nam je nametnuto da promenimo spoljne aktivnosti i navike. A ona (korona) urla na sav glas da treba da promenimo i stanje i svest i stav prema strahu, prema promenama i onome na šta možemo da utičemo.

Korona nam daje još jedan primer situacije gde biramo i određujemo na šta možemo da utičemo, a na šta ne. Odnosno, daje još jedan primer odgovornosti (o tome sam pisala i u posebnom postu) za svoja stanja i načinima korišćenja svih resursa koji su nam na raspolaganju da dođemo do željenih stanja. To je jedino na šta možemo da utičemo – na svoju reakciju i svoje emocije.

Kada se usmerimo na ono što imamo (i to i želimo da imamo) onda se osećamo dobro, osnaženo, zadovoljno, ispunjeno – e to je zahvalnost. A stanje nezadovoljstva ljutnje, besa, ogorčenosti, uskraćenosti je namenjeno za situacije ili želje koje nemamo ili nismo ostvarili, ili ih imamo a ne želimo. A naučnici su dokazali i pokazali da u svakom događaju i situaciji ima jednako dobrog i lošeg i da je do nas da li ćemo ih prepoznati. I da je onda bolje da izaberemo da gledamo u dobro. A zahvalnost je prečica za ulazak u dobro resursno stanje – u stanje aktivnosti i otvorenosti za prilike u sadašnjem trenutku. I to je početak za dalje akcije i kreacije.

Zahvalnost u kriznim situacijama je najpotrebnija. Najkorisnije je baš tada koristiti našu ljudsku sposobnost upotrebe zdravog razuma i sagledavanja situacije iz više uglova i uočavanja pozitivne i negativne stvari u svakoj situaciji. I dalje, odlučivanje  da svesno usmerimo pažnju na dobro i na tome budemo zahvalni, jer samo tako ulazimo u dobro korisno kreativno stanje za nas.

I da li ste primetili da kada smo zahvalni za ono što imamo da nas život daruje sve više i više. To je kao kad odete kod nekoga u posetu i pohvalite domaćicu i njen recept za ukusne palačike, a onda ona svaki sledeći put pravi sve više i više vrsta i njene palačinke su sve lepše i lepše. Važi i obrnuto. Kad ništa ne kažete u smislu zahvalnosti za posluženje, poklone, darove, velika je verovatnoća da sledeći put njih neće ni biti. Ništa se ne podrazumeva. (Naravno postoje i one situacije kada se izrekne hvala samo iz ljubaznosti, onako, hladno, ne iz srca, jer tada može da se desi ili da dobijate palačinke – darove koje baš i niste želeli ili da vam ih domaćica – život uz gunđanje servira). Dakle, zahvalnost samo istinska iz srca: za ono što smo dobili i što smo želeli.

Zahvalnost u kriznim situacijama je najpotrebnija. Najkorisnije je baš tada koristiti našu ljudsku sposobnost upotrebe zdravog razuma i sagledavanja situacije iz više uglova i uočavanja pozitivne i negativne stvari u svakoj situaciji. I dalje, odlučivanje  da svesno usmerimo pažnju na dobro i na tome budemo zahvalni, jer samo tako ulazimo u dobro korisno kreativno stanje za nas.

Aktivnosti zahvalnosti

Zahvalnost je veština koja se vežba. Evo nekih akcija:

  1. Pravljenje jednog velikog životnog spiska zahvalnosti

(Ja stalno dodajem i dopunjujem: Zahvalna sam na toplom udobnom krevetu u kome se budim; kupatilu u kome obavljam higijenu; stanu u kome uživam sa mojom porodicom; kuhinji u kojoj pripremamo hranu … Zahvalna mojoj najbližoj porodici što su tu i što su takvi; suprugu i dečacima što vole moje obroke; roditeljima, rodbini, svim ljudima, predavačima, mentorima, prijateljima koji su mi pomogli da budem ovo što jesam sada… Zahvalna svim knjigama, časopisima, člancima na internetu, edukacijama koji su me dovele do ovih saznanja; svim naučnicima, stručnjacima koji su doprineli da se tehnologija razvije i omogući korišćenje  računara, interneta, …)

  1. Pisanje zahvalnosti u Dnevniku zahvalnosti i/ili punjenje tegle sreće. Svakodnevno.
  2. Energetske vežbe ulaska u sadašnje stanje.
  3. Nalaženje predmeta koje simbolizuje zahvalnost. To može da bude neki kamen, ukrasni ili umetnički predmet koji služi za asocijaciju odnosno podsetnik zahvalnosti.
  4. Pisanje pisama zahvalnosti osobama kojima smo posebno zahvalni. Ovo može da bude ritual jednom godišnje.
  5. Izgovaranje/pisanje rečenica zahvalnosti za sve oblasti ili situacije u svom životu

Moje rečenice zahvalnosti

Zahvalna sam ovoj kriznoj situaciji sa virusom što sam se ponovo brutalno suočila sa svojom neorganizovanošću i preopterećenošču obavezama pa sam reorganizovala svoje dnevne aktivnosti prema prioritetima. Što sam osvestila šta su mi najvažnije vrednosti.

Zahvalna sam svojoj porodici jer svaki član zna da pokaže i verbalno i neverbalno zahvalnost i za samo postojanje i za „podrazumevane“ aktivnosti (oko prijemnog ispita iz matematike, nabavke, pripreme ukusnog obroka,…).

Zahvalna Slavici  što je naučila da “proda” znanje NLP-a. Zahvalna što moja znanja mogu da prenesem prijateljima, rodbini, klijentima. Zahvalna Ceci  što me je inspirisala i podržala da pišem blog. I mojim mentorkama drugih veština Jovani, Ivani…

Zahvalna sebi što sam se odvažila da napravim sajt i da objavljujem postove na društvenim mrežama uprkos svim pratećim osećajima neprijatnosti, nelagode i stida koji postoje. Zahvalna osećaju koji imam dok pišem jer sam tada najbliža životu i mojoj zahvalnosti na preživljenom iskustvu. Zahvalna svi čitaocima jer će se na taj način ideja o zahvalnosti preneti na najbolji način.

Zahvalna za stanje i život u sadašnjem trenutku. Zahvaljući zahvalnosti iz ljubavi. Iz tela. Iz srca.

I vežbam dalje: ne uzimam ništa zdravo za gotovo. Posmatram ljude i njihove aktivnosti i primećujem povezanost u doprinošenju svega onoga na čemu sam napisala u svesci da sam zahvalna. Ne samo sada nego i kroz vekove. I to me čini ponosnim stanovnikom ove planete. Zahvalnim pre svega. U sadašnjem trenutku.

I idem korak dalje. Zahvalna sam što sam naučila da verujući mogu da ostvarim željeno. I zahvalna sam unapred na onome što će se dogoditi. 🙂

Knjige inspiracije: Slavica Squire – Nećete pronaći mir dok ne postanete zahvalni; Džon Demartini – Prelomni trenutak; Ivana Kuzmanović – Od kad sam se zavolela volim; Ekart Tol – Moć sadašnjeg trenutka…

FacebookPinterest
Moje teme

Kako da utišaš i združiš se sa unutrašnjim kritičarima

by zoricakatic
written by zoricakatic

Da li ti je ovo poznato: Nisi dovoljno dobra, obrazovana, spremna, stručna. Treba ti još iskustva, znanja, diploma. Ne poznaješ dovoljno i/ili nisi za marketing, prodaju, rukovođenje, sklapanje poslova. Nisi privlačna. U tome izgledaš debelo, smešno. Moram da izgubim pet kilograma…?

Da li ih čuješ kao glasove u glavi?

Meni su takvi glasovi u glavi govorili sve same gadosti i pakosti prethodnih godina: nisi dovoljno obrazovana, stručna, načitana. Ne znaš da pričaš u društvu, dosadna si. Sve je već rečeno, nemoj da se ponavljaš. Nikada ne ispričaj jednu istu stvar dva puta na isti način. Nebitna si. Kasno je sada u ovim godinama da se počne ili nešto promeni. Ko si ti da nešto pišeš? Ogolićeš se i onda će te samo ismevati. Bolje sačekaj da skupiš dovoljno informacija, iskustva. Pripremi se još bolje. Detaljnije pregledaj pre nego što nešto pošalješ, kažeš, objaviš…

Svaka navedena izjava je bila dovoljna da se zakočim. A glasovi u horu su bili, pa skoro, nepobedivi. Taj moj hor unutrašnjih glasova – kritičara sa solo deonicama uloga strogih autoriteta, perfekcionističkih drugarica, nemilosrdnih goniča je bio mnogo glasan. Imao je odlučujuću ulogu u mom životu kad god bih trebala da uradim nešto moje željeno i novo, nešto što nije bilo opšte priznato kao korisno. I shvatila sam da je njegova korist da ostanem bezbedna u zoni poznatog i sigurnog. Da me zaštiti od bolnih i neprijatnih kritika, omalovažavanja, napada. Od odbacivanja. Ali istovremeno u toj zoni nema rasta ni radosti ni mogućnosti da ostvarim moje željene vrednosti. Samo puko preživljavanje.  

Razmišljala sam kako da to rešim. Šta rade žene koje su izvršile promene u svom životu? One koje pišu, govore pred publikom. I one imaju svoje borbe sa kritičarima u  glavi. Ali one se zapravo ne bore sa tim glasovima, nego žive sa njima. Saslušaju ih. (Znate ono kad su nas, dok smo bili mali, starije čike i tete pitale: Jel te sluša mama ili tata? A mi naučeno „duhovito“ odgovarali: Sluša ali ne čuje.) E baš tako: saslušaju ih ali ne (čuju) poslušaju. I tako ja slušam svoj hor. Razgovaram, prijateljujem, ne prepirem se. Uočila sam da su oni zapravo stražari ispred Zone bezbednosti (komfora), i da im je glavni cilj da se ne promenim i da zato koriste bilo koje reči, samo da ostane status quo. Pa se ponašaju nekad kao deca, a nekad kao strogi kritikujući roditelj. Ja se sada samo zahvalim, kažem: „Mogu ja to sama. Odrasla sam“. Ako to nije dovoljno, pa se hor čuje ponovo, ja ga utišam, spustim zavesu kao u pozorištu. I dodatno, zamislim kako je hor u stvari hor lutaka u pozorištu, pa se spuštanjem zavese spuste i konopci koji ih održavaju „živima“ i oni svi padnu u ležeće smešne položaje.

Tako sam prevazišla te unutrašnje glasove (kritičare) i počela da pišem i objavljujem blog i postove na društvenim mrežama. A od tad moj život se nekako obojio i doneo mi više napretka, radosti, ličnih uvida i inspiracija da sve više i više radim i kreiram. I naizgled paradoksalno doneo mi je i više slobodnog vremena. Verujem da je to zato što sam se i prvobitno izborila sa sobom da pronađem i izdvojim  vreme za sebe i rad na željenim temama. Dodatno, oslonac da prevaziđem strah od pojavljivanja i izlaganja u javnosti je i razumevanje i prihvatanje koncepta „sveukupnosti događaja“ koji je objasnio Demartini u knjizi Prelomni trenutak i o kome sam pisala u istoimenom postu.

Oni (unutrašnji kritičari) rade svoj posao ja radim svoj.

Nije dovoljno samo jednom ih stišati. Lukavi su ovi moji ih hora. Stalno pronalaze nove načine. I sada kad sam stvorila svoje slobodno vreme i postala odmornija, horski glasovi se izdvoje i izgovaraju nove rečenice: Ha ha, ko još čita blogove; svako sada može da piše; vidi šta su sve uradili oni koji objavljuju; potpuno je nezanimljivo i dosadno…

Oni rade svoj posao, a ja svoj.

Ja ponovo iznađem novi način da sa njima porazgovaram i da ih razumem. Ne kontriram. Zamislim da im je predstavnik neki čuvar bezbednosti koji mi želi samo dobro. U mom slučaju dala sam mu i ime Đepeto jer me podseća na starog umornog mudrog stolara bez radosti – poroda. Zahvalim Đepetu na trudu i korišćenju tog potprograma koji se odnosi samo na zaštitu. Najčešće ga pretvorim u Pinokia i pošaljem u orman. Ponekad ga ugostim zajedno sa stražarima moje Zone slobode i kreativnosti, ali o tom drugom prilikom/postom.

.

Da li je ipak dobro slušati unutrašnjeg kritičara?

Dešava mi se da mi padne motivacija da pišem i objavljujem. I zapitam se kako sam ranije bila marljiva pčelica koja je pedantno kao hrčak radila i kada mi nije bilo do posla. Tada sam nesvesno slušala glas unutrašnjeg kritičara koji mi je panično govorio da moram bespogovorno da završim ili da nije dovoljno dobro urađeno.  I bilo je i rezultata. Zar možda ipak nije bolje slušati Đepeta? Da, ali po koju cenu? Taj put sam prošla – bila sam umorna, nezadovoljna, neispunjena.  A sada kad radim nešto smisleno što volim ne razmišljam ni o vremenu ni o umoru, već samo o rezultatu odnosno koristi drugima i sebi. Tako da, ipak ne, ne slušam Đepeta u smislu mora, treba… Motiv da uradim i završim željeni i voljeni posao tražim na drugom mestu.

A šta kad taj glas kritikujući stvarno predstavlja glas razuma? Zar sumnja, skeptično preispitivanje informacije iz okoline, traženje „rupe“ u idejama ili mogućih problema nisu korisne? Da, jeste korisno u meri kada radi samo ono što mu je posao: da nam omogućava sigurnost da ne srljamo nepromišljeno i nesvesno u nepoznato. Ali kada taj način razmišljanja postane dominantan, i kada stražar Zone bezbednosti postane jedini sa kojim komuniciramo, a ostale Zone (mudrosti, ljubavi, doprinosa,…) ostanu neuključene, onda se i u našem životu ne uključuju ostale oblasti radosti, kreativnosti, rasta… Imam prilike da u mojoj okolini vidim ljude kojima je ovaj način (kritizerski) postao dominanatan i sa kojim su se identifikovali. Oni deluju „zamrznuto“ na svom razvojnom putu. Sa onima koji su moji klijenti, prvo radimo na identitetu i izdvajamo „kritičara“ a onda osvestimo da je glas njihovog kritičara samo to – glas koji čuva jednu od njihovih Zona.

 

FacebookPinterest
Knjige inspiracije

O knjizi Sedam navika uspešnih ljudi – Stiven Kavi

by zoricakatic
written by zoricakatic

Knjiga “Sedam navika uspešnih ljudi” Stivena Kavija polazi od ljudske prirode. Ljudska priroda je predstavljena balansom četiri dimenzije  – telo, um, srce i duh. Da bi bili “uspešni” potrebno je sve četiri dimenzije podjednako razvijati. Ono što Stiven Kavi podvlači kao osnov ljudskog napredovanja i razvijanja (u svim dimenzijama) je razvijanje bazirano na Principima – Vrednostima.

Principe možemo definisati kao najkorisnije Vrednosti. Ako Vrednosti predstavimo kao glavne gradove u našoj predstavi teritorije (stvarnosti) onda Principe možemo predstaviti (shvatiti) kao Svetionike na teritoriji. Oni su nepromenljivi i ako ih ne vidimo (ili se oglušimo o njih) možemo samo da se “razbijemo o njih”. Oni su u stvari prirodni zakoni koji su neumitni i ne mogu da se prekrše. S. Kavi navodi te vrednosti: poštenje, integritet, iskrenost, ljudsko dostojanstvo, služenje, strpljenje, vrlina potencijala, briga i ohrabrenje. Osoba sa razvijenim navedenim vrednostima postaje po Kaviju osoba sa etikom karaktera. Neki to nazivaju Kongruentna ličnost.   

Da bismo razvili te vrednosti/principe i postali kongruentna ličnost, (ličnost sa etikom karaktera) potrebno je da razvijamo  delove ličnosti a to su naše navike.  Navike su obrasci ponašanja koji su najčešće nesvesni i oni mogu da se definišu kao presek znanja, veština i želje (odnosno ono što predstavlja okruženje, ponašanje, sposobnosti, vrednosti i uverenja i id).

Za uspešno razvijanje ličnosti po S.Kaviju je potrebno razviti sedam navika koje se mogu svrstati u tri kategorije: lična pobeda na stavaranju nezavisnog karatera (navike 1, 2 i 3), javna pobeda na stvaranju međuzavsnosti (navike 4, 5 i 6) i obnova (navika 7). Sedam navika predstavljaju navike uspešnosti zato što su bazirane na paradigmi uspešnosti koja je u skladu sa prirodnim  zakonom, takozvanim principom ravnoteže P/KP. P označava produktivnost željenih rezultata a KP kapacitet produktivnosti odnosno sredstvo kojim se proizvodi.

  1. Navika – Proaktivnost. Ja bih je nazvala odgovornost. Proaktivnost nije samo preuzimanje inicijative, već predstavlja prostor između stimulusa i reakcije – tu leži naša odgovornost (i sloboda) da donesemo odluku i izaberemo svoju reakciju (temeljenu na principima/vrednostima). Kao alat da proverimo da li smo reaktivni ili proaktivni mogu da nam posluže pitanja za ograničavajuća pravila i uverenja (Šta te sprečava? Kako bi bilo da možete? Šta će se desiti ako budete mogli?). Proaktivni ljudi prave razliku u stvarima na koje imaju (Krug uticaja) i nemaju uticaj (Krug brige) i fokusiraju svoje vreme i energiju samo na Krug uticaja. O ovome sam pisala u postu o odgovornosti kao i postu o spoljašnjim kritičarima.
  2. Navika – Počnite od zamišljenog svršetka. Bazira se na principu da se sve stvari kreiraju dva puta: prvi put – psihički i drugi put – fizički. Ovo se najčešće dešava nesvesno, ali koristeći tu spoznaju možemo svesno da kreiramo rezultat ili cilj. Za ovu naviku – kreiranje cilja je potrebno razviti principe vođstva (a ne upravljanja). Korisna metafora: Upravljaj s leva, vodi s desna (leva strana mozga služi za upravljanje kod treće navike, a za vođstvo je potrebna desna strana mozga – kreacija, mašta, vizualizacija). Da bismo počeli od zamišljenog svršetka i kreirali osnovni cilj – ličnu misiju treba da pristupimo svojim ulogama (roditelja, supružnika, prijatelja, rođaka, poslovnog čoveka) sa jasnim vrednostima i pravcima – odnosno sa Principima iz centra našeg Kruga uticaja. Preispitivanje da li je cilj u skladu sa našim/korisnim principima odgovara Ekologiji u NLP-u.
  3. Navika – Odredite prioritete. Ako je prva navika prihvatanje da smo mi režiser našeg života, drugom navikom smo ga kreirali/vizualizovali, onda se trećom navikom film realizuje. Da bi se uspešno “sproveo”, potrebno je menadžerskim veštinama upravljati (leva strana mozga). Uspešno upravljanje je disciplina, izvođenje zadatka odnosno određivanje prioriteta. Za određivanje prioriteta je korisno prdstavljanje aktivnosti (bitno/manje bitno) i vremena (hitno/manje hitno) u kvadrantima. Ova navika se bavi fokusiranjem na kvadrant bitno/manje hitno – na preventivno delovanje, da bi se na taj način mogli da bavimo Krugom uticaja, svojim principima, negovanjem odnosa P/KP. Ovo je u stvari upravljanje sobom a ne vremenom. “Ukoliko nas podstiče vreme, onda razmišljamo efikasno. Ukoliko nas podstiču drugi ljudi, onda razmišljamo uspešno”.
  4. Navika – Razmišljajte Pobeda/Pobeda. Filozofija Pobeda/Pobeda primenjuje navike 1, 2 i 3 i na okolinu. To obuhvata obostrano učenje, obostrano uticanje i obostranu korist. Ona se zasniva na aksiomu mentaliteta izobilja (bogatstvo nije ograničeno, ima ga za sve).
  5. Navika – Tražite prvo da razumete, pa tek onda da vas razumeju. Da bi ostvarili princip navike 4 (Win/Win) potrebno nam je da razvijemo veštine komuniciranja i to u oba smera: da umemo da slušamo i da umemo da prezentujemo. Možemo reći, koristeći aksiom Uslov za dobru komunikaciju je spremnost da se individualnoj slici sveta svog sagovornika posveti pažnja, da se ispoštuje i prilagodi joj se, da za postizanje pravog kongruentnog empatijskog slušanja potrebno je da uspostavimo blizak i harmoničan odnos (raport u NLP-u). Za drugi deo komunikacije, za prezentaciju, potrebno je da osvestimo aksiom Vaša komunikacija ima onakvo značenje kakav je odgovor koji dobijate i da koristimo redom etos, patos, logos (karakter, odnosi, logika).
  6. Navika – Sinergija znači da je celina veća od zbira njenih delova. Za sinergiju u komunikaciji potrebno je da postoji visoko poverenje i saradnja, kao i kreativna energija. Tada se pojedinačne navike za razvoj individue, sinergizuju i postaju više od sedam navika (za razvoj uspešnih ljudi).
  7. Navika – Naoštrite testeru. To je vreme izdvojeno za samoobnovu, za negovanje P/KP čime se omogućava razvoj svih ostalih navika. Smoobnova treba da bude uravnotežena za sve ljudske dimenzije: fizičku (vežbe, ishrana, nošenje sa stresom); duhovnu (edukacije, pojašnjavanje i prioritetizacija sopstvenih vrednosti, meditacija); mentalnu (čitanje, vizuelizacija – postavljanje ciljeva, planiranje, pisanje); društveno-emotivnu (činjenje usluga, empatija, sinergija, unutrašnja sigurnost). O mom načinu “oštrenja testere” sam pisala u postu o zdravlju.
FacebookPinterest
Moje teme

Kako na osnovu tri modela prihvatam spoljašnje kritičare

by zoricakatic
written by zoricakatic

U prodavnici se kasirka izdire na tebe što nisi uzela korpu. Za šalterom te popreko gleda jer nisi dovoljno brzo popunila formular. Medicinska setra komentariše kako si mogla da dozvoliš da se tako razboliš. Kolege na poslu kolutaju očima kad počneš da se zalažeš za svoj način rada. Klijent ubacuje psovke i preti da će se žaliti nadležnima na tvoje usluge. Šef viče kad nisi dovoljno detaljno i pravopisno perfektno napisala dopis. Roditelji govore da ne brineš dovoljno o njima. Prijatelji te prekidaju kad počneš da pričaš o svojoj omiljenoj temi. Partner ti govori da nisi dovoljno dobro napravila ručak…

Poznati tuđi komentari?

Ali to su samo tuđi komentari koje ne možemo da izbegnemo. Svi imaju pravo da iznesu svoje mišljenje koje može da bude i u formi agresivnih izjavnih rečenica, nekulturnih grdnji i psovki, ekitetiranja. Oblik kritika može biti i vrlo suptilan, kada se ispriča priča o tamo nekom ko je ispao glup, kreten, idiot… Ili samo podizanje obrve i osuđivački pogled. Može da bude i prekid razgovora, ignorisanje. U svakom slučaju ona govori više o davaocu kritike, a ne o nama. O nama govori to kako reagujemo na to što smatramo kritikom. Naša reakcija govori o našem kapacitetu da shvatimo i razumemo ljude oko nas i njihovo ponašanje i razmišljanje, a pre svega nas i pravac našeg kompasa.

I ja sam se borila godinama da prvo razumem način funkcionisanja „kritikovanja“, da ih prihvatim a onda da i adekvatno reagujem. Evo tri modela za shvatanje spoljašnjih komentara koja su mi se pokazala kao najefikasnija:

1. Model krug uticaja

Kada sam počela da učim da stvari posmatram iz mog kruga uticaja (pisala sam o njima u postu o odgovornosti) i da odvajam poslove na koje mogu i treba da usmeravam pažnju od onih na koje ne mogu da imam uticaja, stvari su počele da se pomeraju. Poznata Bajron Kejti, pisac i autor, je te krugove nazvala poslovima (Božji, tuđi i naš). Potrebna snaga, hrabrost i mudrost su nekako same došle kada sam se usmerila na moj posao/krug. („Daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim stvari koje mogu da promenim i mudrost da prepoznam razliku.”)

Taj model kruga uticaja me je odveo dalje u:

2. Model ljudskog ponašanja:

Neki ga nazivaju mapama, neki paradigmama. On (komunikacioni model na fotografiji) pokazuje da mi svet vidimo, doživljavamo i čujemo prema našim ličnim filterima i tako stvaramo zaključke o tuđim ponašanjima, mišljenjima, izgovorenim rečenicama. Ukratko, svet je u oku posmatrača. Na primer, neko figuru valjka može da posmatra samo „od dole“ i da vidi krug, a neko samo „sa strane“ i da vidi pravougaonik. Svetsku geografsku kartu Evropljani centralno prikazuju evropskim kontinentom, a Ameri prikazuju centralno američkim kontinentom i one na prvi pogled nisu iste.

Znači, mi interpretiramo tuđe ponašanje, dajemo značenje tom ponašanju iz našeg modela/mape i posle reagujemo opet iz našeg modela. Tako, ako sam nekad nešto rekla ili uradila različiti ljudi su različito tumačili i različiti reagovali (prema svojim do tada izgrađenim modelima/predstavama/mapama). Ranije sam svaki takav komentar izjednačavala sa svojim modelom i tumačila na svoj način. Ako je bila u pitanju kritički izgovorena rečenica, izazivala je kod mene buru negativnih reakcija: bes, ljutnju, povlačenje.  Dodatno se pojačavala kada bi se spoljašnji i unutrašnji kritičar povezivali i „šurovali“ protiv mene i time kod mene izazivali stanje bespomoćnosti i paralize. 

I to sve me je dovelo do treće stavke koju ja nazivam:

3. Model kritikovanja

Odvajanje ponašanja od ličnosti. Jer ono što drugi vide, čuju i osete u vezi mene vezano je za moje ponašanje. I svaka kritika je upućena na ponašanje. Nije na mene kao osobu jer ja dajem značenje njihovim rečenicama (interpretiram ih na osnovu moje mape). Moja ličnost (skup misli, ponašanja i emocija) je dalje ta koja reaguje. Time je i odgovornost odgovora na nečiju kritiku isključivo moja. (post o odgovornosti). Za mene je ovo razumevanje bilo revolucionarno otkriće u mojim ranoroditeljskim godinama, kada sam zbog želje za usvajanjem roditeljskih veština otkrila bazično odvajanje osobe i ponašanja. (Post o porodici.)

Akcija i primena

Postoji niz tehnika za davanje i primanje kritike, a sada kada pišem o primanju, najefikasnija do sada  je za mene kada se misaono i fizički okrenem od lica osobe koja upućuje kritiku. Tada nastavim da se odvajam i od sebe i zamišljam da ta osoba govori nekom skupu nekada izvedenih mojih ponašanja. (Ponekad ako „tirada“ duže traje, stignem i da zamišljam kako cela situacija menja oblik, kako neki učesnici postaju manji a neki veći, kako neki govore jezikom i tonom junaka iz crtanih filmova, kako se dodaju neki smešni predmeti…). Na kraju se ljubazno zahvalim i odem da na miru počeprkam po svemu „izgovorenom“ i da možda pronađem nešto što mi je korisno. Korisno u smislu povratnih informacija na reakcije mojih rezultata i da se korigujem u željenom smeru kada mi bude odgovaralo. Uz ponavljanje za mene osnažujućih rečenica (asertivnih prava): Svako ima prava na grešku, na nepravdanje, na promenu mišljenja, na postavljanje granica, na nelogičnost…

Tako, na primer, da nije bilo komentara na neke moje neprecizne i nedovoljno detaljne radove i aktivnosti, ne bih razvila svoju posvećenost detaljima i formi. A isto tako kada je ta posvećenost bila teret i balast krajnjem roku i rezultatu i nakon reakcije nekih kolega, razvila sam usmerenost ka cilju pre nego procesu: bolje završeno nego savršeno. I time doprinela svojoj borbi protiv perfekcionizma. To me je dodatno gurnulo u osvešćivanje fleksibilnosti i svom izboru polja kome ću posvetiti svoju energiju, odnosno osvešćivanju mojih vrednosti i prioriteta i naravno pisanju ovog bloga (postovi o odgovornost i fleksibilnost).

Iako sada znam da je kritika nas kritika nečije mape nas, ona mi (spoljašnja kritika) pomaže i da pravim izbore ljudi čije ću „kritike“ više ili manje slušati i sa zahvalnošću primenjivati. Jer kada se setim unazad, bilo je vrlo korisnih povratnih reakcija izvedenih u formi i na način koji možda tada nije bio adekvatan, ali nakon odvajanja forme od suštine bila je uvek za mene putokaz.  Putokaz u pravcu promene mog ponašanja, ili izbora prioriteta mojih daljih aktivnosti, i naravno izbora ljudi čije ću „kritike“ slušati i uvažavati. To mi je pomoglo da praktikujem zahvalnost na suštinskom nivou: uvek se zahvalim u dubini svog bića svakome ko mi uputi bilo kakvu povratnu reakciju („kritiku“). Jer to je energija koju mi je podelio i usmerio prema meni i ona ima neko značenje. Na meni je da je otkrivam.

I da, nakon neadekvatnih kritika, još lepše i zahvalnije vidim i osećam ljude koji mi daju kritike na meni prijemčiv način uz puno ljubavi i strpljenja kao moj suprug J.

I za kraj, iako je meni važna reakcija ljudi iz moje okoline, stalno imam u vidu  rečenicu Meše Selimovića: „Brini se više za svoju savest nego za svoj ugled. Jer savest je ono što ti jesi, a ugled ono što drugi misle o tebi. A ono što drugi misle o tebi je njihov problem.“

„Brini se više za svoju savest nego za svoj ugled. Jer savest je ono što ti jesi, a ugled ono što drugi misle o tebi. A ono što drugi misle o tebi je njihov problem.“

Meša Selimovića

FacebookPinterest
Moje teme

Baka Mozes ili Možeš ti to

by zoricakatic
written by zoricakatic

Gospođa po imenu  Ana Meri Robertson Mozes je poznata po imenu Baka Mozes kao američka naivna slikarka. Meni je poznata po tome što je počela da slika u svojoj 78. godini i predstavlja mi najsvetliji primer žene inspiracije koja je napravila promenu u nekoj svojoj oblasti života posle svoje četrdesete godine.

Kratka istorija:

Baka Mozes nije naša savremenica niti je na bilo koji način povezana sa new age teorijama popularne pshologije i ličnog razvoja. Rođena je 1860. a umrla 1961. godine. Osim toga što je živela 101 godinu, živela je u vreme pre interneta, brzih informacija, feminističkih pokreta. Radila je od svoje 12. godine kao služavka na farmi, udala se u 27. i rodila desetoro dece. Hobi joj je bio pravljenje kreativnih dekorativnih predmeta za kuću, a pre svega veženje. Nakon što je obolela od artritisa, po nagovoru svoje sestre počela je da slika u svojoj 78. godini. Bila je dešnjak ali pošto ju je desna ruka bolela i otkazivala „prešla“ je na levu ruku.

U periodu do svoje 101. godine naslikala je preko 1500 dela. Slikala je uglavnom pejzaže, odnosno prizore iz seoskog života iz njenog detinjstva, po sećanju.

Kada je napunila 88 godina, magazin Madmoazel ju je nazvao „Mladom ženom godine“. A dobila je i dve počasne doktorske diplome: u njenoj 89. godini i u 91.godini. Objavila je svoju autobiografiju u 92.godini (1952).

Šta je meni tu inspiracija?

Godine su samo broj. Otvorenost uma. Uočavanje prilika. Prihvatanje.

Kada sam čitala o ovoj sjajnoj ženi, sve vreme sam imala doživljaj njene povezanosti sa svojim unutrašnjim životom, lepotom i radošću. Njen raniji život (pre slikanja u sedemadesetim) oslikava, osim šturih, teških i tamnih činjenica, život koji je imala i većina žena u našoj okolini – služenje drugima, prihvatanje spoljašnjih događaja, nemaštine ili vanrednih okolnosti. Ali, ona je svet gledala i stvarala iz svoje intime: preko raznih ukrašavanja kuće, izrade predmeta za kućnu upotrebu, veza… I kad joj se ukazala prilika (u njenoj 78. godini) je počela da slika. U sedamdesetosmoj godini života. Respekt.

San iz mladosti. Manifestacija sna.

Ona sama je pričala da je kao mala sa svojom braćom i sestrama slikala na papiru i svemu što im je otac donosio. A koristili su boje iz prirode: grožđe, trave, limun… Volela je to, slikanje je bila njena strast, i njena porodica ju je ohrabrivala i davala joj podršku. Prestala je nakon svoje 12. kada je počela da radi na farmi da bi se prehranili.

Da li bi počela da slika u svojoj 78. da nije imala to iskustvo slikanja i crtanja iz svog detinjstva? Ne znam. Možda bi nešto drugo „počela„ da radi u tim svojim godinama, a možda bi i mnogo ranije. Ono što je meni ovde poenta, da je to uradila i da je to uradila u tim svojim neuobičajenim godinama.

Inspiracija. Kreativnost. Emocije. Služenje.

A radila je to, kao što je sama rekla: „kad dobijem inspiraciju i počnem da slikam, tada zaboravljam sve osim onoga što je bilo i kako da slikam kako bi ljudi znali kako smo živeli.“ U jednoj rečenici je stalo sve: i stanje „samozaborava“ kada stvara i „služenje“ drugima odnosno okrenutost njenoj publici zbog koje stvara.

Iako nije bila akademska slikarka, zbog te njene čiste i jednostavne emocije ljudi su i kupovali njene slike i uživali u njima. Nemački obožavalac njenog rada rekao je: “Iz njenih slika zrači optimizam vedrog sveta; svet koji nam pokazuje je lep i dobar. Osećate se kao kod kuće u svim tim slikama i znate njihovo značenje. Nemir i neurotična nesigurnost današnjice čine nas sklonima da uživamo u jednostavnom i pozitivnom izgledu bake Mozes“.

„Kad dobijem inspiraciju i počnem da slikam, tada zaboravljam sve osim onoga što je bilo i kako da slikam kako bi ljudi znali kako smo živeli.“ 

Možeš i ti to

Šta drugima može da bude inspiracija?

Nikad nije kasno. Za bilo koju promenu u bilo kojoj oblasti života.

Ako tebe do sada nije pronašlo šta je tvoj san, na tebi je da ga pronađeš. Slušaj svoj unutrašnji glas. A ugledaj se na žene inspiracije u svojoj (ili svetskoj) okolini i pređi na akciju.

Možeš da pročitaš ili pogledaš ove sajtove kao inspiraciju:

https://www.wsj.com/articles/the-new-rules-of-middle-age-written-by-women-11557323488

https://elenaopeters.com/

https://cheers2chapter2.com/

https://www.crestingthehill.com.au/search/label/blogging

https://tosamja.media/category/inspiracija/

FacebookPinterest
Moje teme

Fleksibilnost za mene znači nalaženje tri opcije

by zoricakatic
written by zoricakatic

Od kad se znam, ja za sebe mogu da kažem da sam prilagodljiva. I ljudima i situacijama i okruženju. Tako sam sebe doživljavala. Tako mi i mnogi u mojoj okolini govore. Ali, često sam sebe zbog toga smatrala i popustljivom i mekom. U želji da ispadnem čvrsta postavljala sam planove i ciljeve kojih sam se čvrsto držala i praktično samo u tome pokazivala čvrstinu. A onda sam sebi ispadala rigidna.  Shvatila sam da nešto nedostaje – fleksibilnost i u tumačenju i realizaciji i prilagodljivosti.

Kako i zašto nastaje rigidnost? Zbog potrebe za sigurnošću i stabilnošću. I zbog toga nastaje izbegavanje promena. Kada nije dovoljno razvijena adaptibilnost u bilo kome segmentu (mišljenje, ponašanje, komunikacija…) onda nastaje „pucanje“ i „lomljenje“.

Sa druge strane adaptibilnost se isto tako prirodno razvija. Na primer beba se povinuje roditeljskom autoritetu da bi preživela. I mnoga naša ponašanja koja su usvojena na nesvesnom nivou su posledica potrebe za opstankom. Takva ponašanja kasnije za nas postanu jedina moguća i povezana su sa našim stavovima i uverenjima. Kada se situacija u kojoj je zbog „opstanka“ bila potrebna adaptibilnost promeni, mi često, po inerciji nastavimo sa ponašanjem iako za to nema potrebe. I čak, dodatno, sami tražimo da novo okruženje i/ili situacije liče na prethodnu. Opet zbog našeg urođenog načina funkcionisanja.

Ni rigidnost ni adaptibilnost same po sebi ne znače ništa loše. Potrebno je znati ih primeniti i zameniti u skladu sa situacijom. To rade fleksibilni ljudi. Plešu na liniji prilagodljivosti i na polju fizičke aktivnosti mišića i na polju komunikacije,  ponašanja, razmišljanja… Procenjuju sebe na osnovu rezultata.

E sad, pošto sam ja vrištala nezadovoljstvo na sav glas, a pritom ton uključila na „mute“, jasan mi je bio alarm za redefinisanjem obrazaca prilagodljivosti.

Shvatila sam da prvo treba da definišem šta tačno nedostaje, koje su to kritične situacije i ponašanja koje želim da promenim, odnosno šta hoću da postignem, a posle ću to nazvati kako god. Gde imam zadovoljavajuće a gde nezadovoljavajuće rezultate?

 “Ako imate samo jedan izbor u ponašanju, vi ste robot, ako imate dva, zapadaćete u ambivalencije, ako imate tri – vi ste slobodan čovek.” Ričard Bandler.

Šta sam radila 

Napravila sam spisak stvari (rezultata, oblasti) zbog kojih sam zadovoljna i ponosna, i isto tako spisak nezadovoljavajućih, tamo gde godinama nailazim na zidove i posrćem. Na početku mi je lakše bilo da pravim popis „negativnog“ , ali sam vremenom naučila da se fokusiram na pozitivne i zbog njih praktikujem zahvalnost. To je bio ujedno i prvi korak savladavanja fleksibilnosti 🙂 .

Gde sam videla glavne probleme: neasertivnost i postavljanje granica; nemanje svrhe ; umor i organizacija vremena (uvodni post).  I radila sam na rešavanju navedenog u smislu promene potrebnih sposobnosti, ponašanja, aktivnosti, stavova i uverenja. I pisala o tome.

Ono što je zajedničko za sve navedene oblasti i promene na kojima sam radila je da sam pre svega imala veću prostorno-vremensku sliku o meni u budućnosti i šta hoću da postanem i postignem. A pre svega spisak vrednosti koje želim da ostvarim i zadovoljim (ljubav, zdravlje, porodica, kreacija, harmonija….). To su mi bile sile vodilje kojih sam se držala prilikom određivanja prioriteta jer to i jeste fleksibilnost.

Sledeće čega sam se držala je magična brojka 3. Uvela sam naviku da pronađem tri opcije za sve što radim i planiram. Jednu napišem obavezno, a druge odmah tražim. I za veštine i za navike i za ciljeve. “Ako imate samo jedan izbor u ponašanju, vi ste robot, ako imate dva, zapadaćete u ambivalencije, ako imate tri – vi ste slobodan čovek.” Ričard Bandler.

Gledam, doživljavam, slušam šta drugi rade koji imaju dobre efikasne rezultate. Moji učitelji, mentori, moja okolina, moj suprug koji je „talentovano fleksibilan“.

Glavna promena kod mene je bio dodir sa tačkom susreta unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Kada sam na toj liniji naučila da fleksibilno plešem svakodnevno, počela sam da ostvarujem željene rezultate. To se pre svega odnosi na vreme i prostor koji sam sebi dozvolila da tražim, organizujem i odvojim samo za sebe. I da se tada bavim stvarima koje volim i želim ali da pre svega verujem sebi i svom sudu. Da to što volim da sam sama ne tumačim kao nebrigu za druge, već naprotiv da to vreme koristim da kreiram, učim i konzumiram sadržaje koji me obogaćuju. I sa druge strane da uživam u tome što volim da sam sa drugim ljudima, da razmenjujem sa njima priče, iskustva, misli, događaje, energiju. I da povratne informacije koristim kao blago koje može da koristi rezultatima.

Fleksibilnost za mene znači i promenu uverenja “da moram prvo da napravim savršen blog (savršenog izgleda, detaljno proučim kako funkcioniše sve u vezi pravljenja sajta, poradim na dizajnu…) pre nego ga objavim” u uverenje: “bolje završeno nego savršeno”. I objavila. Gurnula sam sebe preko ivice svog perfekcionizma koji mi je služio da ostanem u zoni komfora jer sam se plašila svog unutrašnjeg kritičara (o tome ću pisati u posebnom postu).

Fleksibilnost za mene znači i prepuštanje. Na tome radim. Da ne moram da za sve imam plan. Da se upustim, improvizujem i učim kroz delanje i aktivnosti. Ili da imam plan i da po potrebi uključujem i isključujem moj sjajno razvijen pozitivan resurs: „marljivi radnik“. Volim da kažem da se vidim i doživljavam sebe kao spontanog marljivog radnika.

Fleksibilnost za mene znači da mogu da se predomislim i da se nikome ne pravdam (i da, naravno, pritom, budem i dalje odgovorna za svoje probleme).

Fleksibilnost za mene znači i slušanje muzike koju do sada nisam slušala. Pa i pevanje. Uz kućne aktivnosti, ili onako bez povoda. Da, to sam se osmelila da radim i pred ukućanima. Usput i plešem:).

Fleksibilnost za mene znači i radovanje na novim uvidima koje ću imati u vezi potrebnih menjanja odnosno fleksibilnosti.

Inspiracije

Apsolutni favorit primene fleksibilnosti je moja učiteljica Slavica Squire koja je u doba korone među prvima promenila način edukacije i rada svog NLP instituta i prešla  potpuno na online način rada. I onda je ne samo uprkos spoljnim promenama nego baš zbog njih napravila korak napred i unapredila svoj biznis i povećala broj ljudi koji mogu da pohađaju kurseve. Respekt.

FacebookPinterest
Moje teme

Odgovorna, kao moji uzori

by zoricakatic
written by zoricakatic

Kada sam počela da radim na svom umoru (o kom sam pisala u postu o meni) prva stvar od koje sam počela je odgovornost. Unutrašnja odgovornost. (Ne ona koja opisuje dobro obavljenu dodeljenu dužnost  – to je spoljašnja odgovornost niti odgovornost prema nekome kada smo u odnosu i o tome takođe ne pišem u ovom tekstu). Ovde se radi o mom uvidu da sam ja odgovorna za svoja stanja: emocionalna, mentalna, fizička i duhovna.  U bilo koje doba.

Čitala sam o tome godinama, edukovala se na zvaničnim seminarima i obukama, ali eto, kvrcnulo mi je tek u kasnim četrdesetim.

Odgovornost je moć. 

Ja sam odgovorna za svoj umor. Za organizaciju vremena, ali ne u smislu da efikasnije na isti dotadašnji način organizujem vreme, već da promenim svoju reakciju i način na koji sagledavam vreme, sopstveni život i prirodu (koja neumitno ide ka staračkoj).

Ponovo sam razmišljala i analizirala sve osobe, pisce, edukatore koje sam slušala i čitala, kao i učitelje od kojih sam učila. Osvrnula sam se oko sebe i gledala, doživljavala i žene u mojoj okolini. Pa šta to rade uspešne zene, kako se odmaraju? One efikasno primenjuju prirodne zakone – ne dozvoljavaju da prođu kao magare iz priče („taman smo ga naučili da ne jede, a on crkao“), već pronalaze način da sebe odneguju u svim aspektima zivota, upravo da bi mogle da daju više drugima iz svoje okoline (porodice, poslovnog okruženja, komšijama, društvu, planeti…).

„Odgovornost je u stvari odgovor(nost) na spoljašnje događaje tako sto se fokusiramo na naše unutrašnje vodiče (principe, vrednosti) i u skladu sa njima reagujemo. Prepoznajemo osećanja, ali im ne dozvoljavamo da primarno utiču na naše odluke.“ (Stiven Kavi).

Šta ja to radim pa dovodim sebe do konstantnog umora i prezasićenosti, odnosno šta treba da promenim da bih se radosno i čilo budila i bila u mogućnosti da radim ono što volim, i da, pritom, i ljudima u mojoj okolini bude dobro i bolje? Koja je skrivena dobit iz mog konstantnog umora? Odajem da sam zauzeta? Imam opravdanje da ne mogu da razmišljam? Da sam korisna, važna? To jeste ključ od koga sam počela. Kako da budem važna i korisna (sebi i drugima) i da pritom budem odmorna? Da li je to samo moj doživljaj ili postoji i neki zdravstveni aspekt? Koja je granica?

Zdravstveni saveti kažu između 7 i 9 sati redovnog sna, a znamo da postoje mnoge istorijske ličnosti koje su manje spavale (Tesla, Napoleon…). Dalje, savetuju nas: vežbajte, šetajte više, hranite se zdravo, družite se sa pozitivnim ljudima, smejte se. I stvarno, sve se svodi na taj „bapski“ stručni savet. Alo kako? Šta ja to treba da promenim da bih stvarno bila odmorna i poletna?

Moja potreba da budem korisna i značajna se zadovoljavala godinama tako što sam bila dobra, poslušna, radna, vredna, preuzimala previše odgovornosti na sebe … Ali sam time više poštovala druge nego sebe i davala im veći značaj. A ova „novousvojena“ odgovornost se odnosi pre svega na odgovornost za značaj i poštovanje koje dajem sebi. Dakle, počela sam da razvijam osećaj poštovanja i ljubavi prema sebi. Uvela sam naviku da zamišljam kako u predstojećem danu s lakoćom biram prioritete i efikasno završavam poslove nezanemarujući sebe. Kako stavljam odgovarajući oreol vremena iznad stvari koje su mi manje ili više bitne. Kako čujem mir i tišinu kada mi je potreban odmor. Kako govorim NE onim stvarima koje ne želim u svom životu, a DA onim koje želim. Kako sam pre svega naučila da postavljam granice.

„Odgovornost je u stvari odgovor(nost) na spoljašnje događaje tako sto se fokusiramo na naše unutrašnje vodiče (principe, vrednosti) i u skladu sa njima reagujemo. Prepoznajemo osećanja, ali im ne dozvoljavamo da primarno utiču na naše odluke.“ (Stiven Kavi).

Granica odgovornosti

Tu granicu između tuđe i moje odgovornosti vrlo lako ne uočim i nesvesno  je prelazim.

To su situacije sa mojim tinejdžerima kada uradim nešto za njih (umesto njih ili ih podsećam na dogovorene obaveze), a onda lako dođem do samoopravdavanja (imaju danas mnogo obaveze oko škole, bili su nešto neraspoloženi…) koja su ništa drugo do izgovori.

Teže je sa ostalima u porodici i sa prijateljima. Gde je ta granica kada prijateljica priča o svojim problemima a ja saosećam i želim da joj pomognem? Kako da svojim rečima i stavom dam do znanja da iskreno želim da joj bude bolje i da reši problem, ali da je ona odgovorna za svoju trenutnu stuaciju? Te situacije u komunikaciji su mi i dalje najveći izazovi.

Mnogi autori slikovito pojašnjavaju tu granicu krugom uticaja.

U krugu uticaja je naš posao. U krugu brige su poslovi drugih i prirodni zakoni na koje ne možemo da utičemo. Mi možemo da utičemo samo na naš krug uticaja i tu je (samo) naša odgovornost: osećanja, misli, stanja; zdravlje i emocionalna nega; odluka o razvijanju samopoštovanja; pravac kretanja u životu; izbori; otpuštanje odgovornosti i brige za druge; otpuštanje prošlosti; komunikacija sa sobom i drugima.

E sad, lako je reći… Ali vremenom sam shvatila da preuzimanjem odgovornosti na sebe ja drugima oduzimam moć odnosno obrnuto kada očekujem i verujem da drugi mogu da reše svoj problem da im tada zapravo predajem moć (za njihov život). I dodatno, da otvaranjem izazova, osim podrške upravo pokazujem ljubav (post o ljubavi).

Odgovornost je i sloboda

Paradoksalno, ali što više imamo odgovornosti za sebe (odnosno izbora kada donosimo odluke za sebe) postajemo slobodniji. „Čovek je osuđen da bude slobodan, jer jednom kad je bačen u svet, odgovoran je za sve što uradi.“ Žan-Pol Sart

I Viktor Frankl ima objašnjenje: Sloboda je ograničena i svodi se na izbore koje pravimo. A to je krug uticaja i odgovornost… „To nije sloboda od uslova, već sloboda da se zauzme stav, stanovište prema tim uslovima. Na primer, ja nisam odgovoran za to što imam sedu kosu, ali sam odgvoran za to što ne idem kod frizera da mi ofarba kosu kao što to rade mnogi. Tako je svakom prepušten neki stepen slobode makar toliko da odabere boju kose.“

Viđenje odgovornosti kao ključnog sastojka slobode je ono što propagira i Bob Proktor, odnosno njegov mentor Val Van De Vol: „Kada osoba preuzme odgovornost za svoj život i sve ono što iz toga proističe, prestaće da krivi druge za posledice svojih akcija. S obzirom na to da ne možeš promeniti druge ljude, onda je i svaljivanje krivice neumesno. Kriviti druge čini da osoba ostane unutar zidina zatvora koji je sama stvorila. Kada preuzmeš odgovornost, krivica se eliminiše i postaješ slobodan da rasteš.”

„Kada osoba preuzme odgovornost za svoj život i sve ono što iz toga proističe, prestaće da krivi druge za posledice svojih akcija. S obzirom na to da ne možeš promeniti druge ljude, onda je i svaljivanje krivice neumesno. Kriviti druge čini da osoba ostane unutar zidina zatvora koji je sama stvorila. Kada preuzmeš odgovornost, krivica se eliminiše i postaješ slobodan da rasteš.”
Val Van De Vol

FacebookPinterest
Moje teme

Moja porodica

by zoricakatic
written by zoricakatic

Moja porodica

Porodica se nekako podrazumevala u mom životu i prvenstveno je nije bilo na listi prvih deset mojih vrednosti. A onda, postavljajući sebi pitanja mesecima unazad: Ako bih sad imala uspeh a ne bih imala porodicu, da li bih bila zadovoljna? Ili, Ako sada napišem ili stvorim nešto kreativno (što mi je jako važno) da li bih bila ispunjena bez porodice? Itd. Na taj način sam došla do trećeg mesta na mojoj listi.

Porodica: to su pre svega moj suprug i dva zlatna dečaka. Sve je godinama unazad nekako bilo prirodno: I da delimo svoje priče i želje, da zajedno renoviramo stan(ove), da putujemo, da imamo zajedničke prijatelje, da ljuljuškamo decu i bdimo noćima, da sebe promenimo i pomerimo u navikama kada su se bebironi rodili, da ih hvalimo i ljubimo do beskonačnosti ali i da im podviknemo kad treba, da podelimo kućne obaveze i da insistiramo na njima, da imamo male kućne rituale, da jednom nedeljno pravimo malu kućnu slavu… Da brojimo i pojedinačne medalje i diplome kao i zajedničke. Da prihvatim kada mi kažu da se lagano privikavam na izlaske u klubove i isto tako da prihvatim pomoć u oblasti računara i mobilnih telefona. Da kada primetim suviše svojih „nekorisnih“ osobina kod dečaka, da se zareknem da ću se zbog njih (zauvek) promeniti  i da upišem višegodišnji kurs koji je pomogao, za početak meni, a verujem i da će mojim primerom pomoći i njima.

Sigurnost, zabava, ljubav, pripadnost, razvoj, doprinos – sve potrebe zadovoljavam.

Tu sam i žena i majka i ljubavnica i roditelj i vaspitač i edukator i inspirator i tu zadovoljavam potrebu za kreiranjem (jela, interijera…). Tu svakodnevno vežbam i primenjujem svoju potrebu za komunikacijom i unapređenjem iste.

Tu mogu slobodno da pevam. Ko me zna od ranije ova rečenica mu mnogo pokazuje, a zapravo znači da sam slobodna da mogu da radim sve ono u čemu sam do sada mislila da ne znam, da nemam talenta, da nisam dovoljno dobra, da će neko da me omalovaži i da kaže da to nije važno, da me opomene da treba da se bavim „ozbiljnijim„ stvarima… da nema mesta zadovoljstvu i uživanju…

Vaša deca nisu vaša deca. Oni su sinovi i kćeri života koji žudi za sobom.

Oni postižu, ali ne preko vas. I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju. Dajte im ljubav, ali ne vaše misli, jer oni imaju svoje vlastite.

Možete udomiti njihova tela, ali ne i njihove duše, jer one borave u kući sutrašnjice do koje vi ne možete čak ni u snovima.

Možete se truditi da budete kao oni, ali ne tražite da oni budu kao vi, jer život ne ide unazad, niti stoji.

Vi ste lukovi sa kojih se vaša deca, kao žive strele, bacaju u budućnost.
Strelac vidi znak na stazi večnosti, i on vas savija svojom moći, da bi njegova strela otišla daleko i brzo.

Neka vaše savijanje u strelčevoj ruci bude radost;
jer mada on voli strelu koja leti, on voli i luk koji je postojan.

Halil Džubran

Vaspitavanje kao važan deo moje porodice

I vaspitavanje dece sam nekako radila prirodno, ali sam se i edukovala, čitala, tražila savete, razmenjivala iskustva sa mamama. Najkraća vodilja mi je pesma Halila Džubrana: Naša deca. Navodim je u celosti jer želim da na svom blogu ostavim trag ovim vrednim delom:

Vaša deca nisu vaša deca. Oni su sinovi i kćeri života koji žudi za sobom. Oni postižu, ali ne preko vas. I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju. Dajte im ljubav, ali ne vaše misli, jer oni imaju svoje vlastite. Možete udomiti njihova tela, ali ne i njihove duše, jer one borave u kući sutrašnjice do koje vi ne možete čak ni u snovima. Možete se truditi da budete kao oni, ali ne tražite da oni budu kao vi, jer život ne ide unazad, niti stoji. Vi ste lukovi sa kojih se vaša deca, kao žive strele, bacaju u budućnost. Strelac vidi znak na stazi večnosti, i on vas savija svojom moći, da bi njegova strela otišla daleko i brzo.  Neka vaše savijanje u strelčevoj ruci bude radost; jer mada on voli strelu koja leti, on voli i luk koji je postojan.

A knjige često biram baš sa tematikom vaspitanja dece. Jedna od prvih je bila knjiga Zorana Milivojevićeva Mala knjiga za velike roditelje: „Kada roditelji imaju optimalni vaspitni stil (u Mercedes modelu tri kraka koja predstavljaju zahteve, pohvale i kazne su u balansu) rezultat vaspitanja je socijalizovano dete“. A te pohvale, zahteve i kazne opisuje nekim citatima: „Nije nam cilj da dete bude srećno samo u sadašnjosti, već da ga naučimo da bude samostalno i srećno i u budućnosti.“… „Hvalimo dete da bi o sebi lepo mislilo a kritikujemo njegovo ponašanje ako radi nešto što je nedopustivo.“… „Time što od deteta tražimo da ispuni naše jasne zahteve, stvaramo preduslove za to da u budućnosti samo sebi postavlja ciljeve.“

Ili filmove: Prelepo sa Havijerom Bardenom gde mu njegov glas i senka boga kažu da prepusti brigu o deci Univerzumu, a da se on pobrine za sebe. I to je meni najteža lekcija koju sam morala da naučim i da primenjujem: poverenje i veru u budućnost mojih dečaka i to da će oni moći sami za sebe da se izbore i kreiraju svoj život prema sebi. Vrlo često mi je potrebno da se svesno podsetim da im svakodnevno „predam“ odgovornost za sreću, zadovoljstvo, uspeh, disciplinu, postignuća…

Mislim da majke sinova imaju i posebnu odgvornost prema celom čovečanstvu. I često u šali kažem: dve stvari koje roditelji treba da nauče svoju decu – da jedu povrće i da ih odvoje od sebe. (U filmu Ples sa vukovima, imamo primer kada se odvaja majka od sinova u četrnaestoj godini. Dve godine traje zabrana komunikacije između dotadašnje nerazdvojnih bića, ali nakon toga taj odnos postaje  odnos  dve zrele odgovorne osobe, a i dalje blizak i pun poštovanja).

Ono što sam ja svesno radila je da sam svoje dečake nakon šeste godine nekako više „gurala“ na odnos sa ocem… i nastavila da uživam kada vidim da su autentični i svoji.

 

“I često u šali kažem: dve stvari koje roditelji treba da nauče svoju decu – da jedu povrće i da ih odvoje od sebe. “

Porodica – to je za mene svet

Porodica to su i moji roditelji i sestra. Beskrajno sam zahvalna što su mi podarili životnu i radnu energiju i naučili svojim primerima kako se radi posvećeno, disciplinovano i odgovorno. Da su najvažniji ljudi i odnos koji imamo prema njima i sa njima i da sam videla i doživela razgovore pune poštovanja kada svog sagovornika stave u centar sveta – u tom trenutku jedinog.  

Porodica to su i svi moji rođaci koji su se utkali u mene tokom odrastanja. Pre svega baba koja me je beskrajno i bezuslovno volela ali koja je i drugima nesebično delila svoju  dušu. Ja sam se svaki put iznenađivala kada sam videla i doživljavala duboko poštovanje koje su joj ostali pokazivali počev od rodbine, komšija do sveštenika koji je održao najlepši govor na sahrani kojim kao da je napravio „večiti i neprekinuti“ put između boga i ljudi koji su je poznavali.

Porodica: to su i svi moji prijatelji i kumovi koje sam birala. I osećaj radosti pre viđanja i druženja.

Porodica: to su svi moji saradnici i klijenti kojima sam otvorila svoju dušu radeći sa njima.

Porodica: to je za mene i čitav svet.

hands, world, map
FacebookPinterest
Moje teme

Četiri oblasti koje čine zdravlje

by zoricakatic
written by zoricakatic

Balans četiri oblasti 

Kao druga najvažnija vrednost u mom životu je zdravlje. To je za mene balans između četiri sfere života: fizičke, mentalne, duhovne i emotivne. I vrlo često govorim da je zdravlje uspeh u životu. A to znači rad i odgovornost na njemu svakodnevno.

Imala sam sreće u detinjstvu da sam imala porodičnu situaciju koja mi je išla na ruku: odrastanje u prizemnoj kući u gradu sa dvorištem koje je imalo održavano i zaključavano igralište za decu i baku na selu sa beskrajnim prostorom za druženje, igru i istraživanje. Svuda sam bila okružena fantastičnim drugarima i rodbinom i sa svima imam bezbroj anegdota i zajedničkih priča. Priroda, zdrava hrana, aktivnost, druženje i zajedničke aktivnosti na pravljenju i organizovanju ambijenata koji su oponašali život odraslih (prodavnice, biblioteke, priredbe, revije, radio emisije, kvizovi, sportska takmičenja, pravljenje kuća…) su zapravo predstavljale četiri strane balansnog kruga: ishrana, vežbanje (fizička); druženje i deljenje (emotivna); stvaranje i pravljenje (mentalna) i razmena mišljenja (duhovna strana).

Vremenom, sve se nekako lagano smanjivalo. U nekim periodima, kada bi jedna strana prevagnula, dolazilo je do krize u mom životu (nezadovoljstvo emotivnim statusom, nedostatak para, problemi na poslu, višak kilograma…). Dugo mi je trebalo da shvatim da je uzrok krize bio upravo u disbalansu ovih oblasti koje su predstavljenje viškom ili nedostatkom energije odnosno simptomima koji se u ovom našem dobu nazivaju bolestima: alergije, angine, opstipacija…

Um, telo i emocije su deo jednog sistema

Pronalaskom savremenih elektronskih naprava koje omogućavaju ispitivanje i merenje raznih prirodnih mikroskopiskih pojava kao što je membrana ćelije i povezivanje sa prirodnim zakonima i pojavama proizvelo je mnoge nove teorije i objašnjenja bolesti. Meni su nekako prijemčiva objašnjenja o uticaju našeg uma i emocija na fizičko stanje koja nam upravo daju sjajnu mogućnost da „ozdravimo“ istim putem kao što smo oboleli: promenom misli i emotivnih stanja. Isto tako i fantastično drugi smer: uticaj stanje tela na um, emocije ima svoje blagotvorno isceljujuće dejstvo.

O ovom dvosmernom odnosno trosmernom uticaju (um, telo,emocije) svako ima u svom okruženju primere, a ja svakodnevno proučavam i primećujem njegove efekte na svojim ličnim primerima: kada god, iz nekog samo meni opravdanog razloga, prestanem sa vezbanjem fizičkih vežbi (aerobik, tibetanci, šetnje, plivanje,…), posle par nedelja primetim prve simptome: tromost, bezvoljnost, ravnodušnost, gubitak ambicije i volje za radom. Pa onda, kilogrami, pa nezadovoljstvo, pa problemi sa probavom,… Kažu da lek ne može da zameni kretanje, a kretanje zamenjuje svaki lek. Kretanje i svaka fizička aktivnost je za mene blagotvorna a eto imala sam sreće da zavolim gimnastiku pa posle i aerobik i da stvorim naviku u mlađim danima i da je danas osećam kao potrebu.

Teže je uočiti kako obrnuto funkcioniše. Kako misli utiču na fizičko stanje, čak dalje i na strukturu i funkcionalnost naših organa. Bez ulaska u dokaze na koji način su energija i materija isprepletani odnosno um i telo, primetila sam u svom životu da kada sam imala situacije kada je po meni sve meni „potaman“ da tada nisam umorna, ne razmišljam o smislenosti aktivnosti, nemam bolove u leđima, nema alergija,… Onda sam se pokušala da analiziram te situacije koje su predstavljale miks spoljašnjih događaja i mojih misli, stanja i ponašanja. A dalje da odvojim spoljašnje događaje od mojih razmišljanja i stanja, a onda dodatno i razmišljanje od stanja. I počela sam da eksperimentišem: šta ako, bez obzira na spoljašnji (potaman ili ne) milje, ja uključim samo moje stanje (emocije) ili samo moje razmišljanje (um). I naravno, dolazila sam do zapanjujućih spoznaja: bez obzira na spoljašnje stimuluse, mogla sam da proizvedem dobro osećanje i raspoloženje i dalje da uđem u cilkus konstruktivno-radni-proizvodni-kreativni i na kraju krajeva u zdravo telo.

Na svojim primerima videla sam i spoznala šta stvarno znači sve gore navedeno odnosno da energija ide tamo gde je pažnja. Imala sam situaciju reorganizacije na poslu koja je po mnogima, a za mene ranije, mogla da se opiše standardnim opisom – vrlo stresna i izgledala je vrlo preteće za moje zdravlje. Da sam, kao ranije, podlegla nesvesnim obrascima dodeljivanja značaja toj situaciji, verovatno ne bih pisala ovaj blog i/ili bih čekala u redu za penziju:). Svakodnevnim vežbanjem fokusiranja na stvari koje su meni najbitnije i najvažnije, u kojima se osećam dobro i da mogu da budem produktivna, uverila sam se da mogu umom da utičem na svoje telo.

Koristim i neke svesne vežbe da svoj um usmerim u željenom pravcu kao i da se dovedem u željeno stanje: vežbe autogenog treninga, meditacija, afirmacije. A u svakodnevici sam postala vrlo škrta kad je trošenje uma i usmeravanje pažnje u pitanju.

P/KP – produktivnost i kapacitet produktivnosti

Da bismo bili vitalni, mi samo treba da podržavamo prirodne zakone a to je u ovom slučaju zakon rasta, razvoja. Ne možemo da ne rastemo, to je prirodno stanje naše ćelije i svih dalje organa. Ali da bismo rasli, mi treba da proces zaštite, odnosno obezbeđivanja sigurnosti zadovoljimo. (O tome piše i Stiven Kavi kada govori o važnom principu P/KP: produktivnost i kapacitet produktivnosti. To su na primer: kada kokoška snese jaje je Produktivnost P (jaje) a hranjenje kokoške je Kapacitet produktivnosti (KP); u odnosima sa ljudima KP je odnos, a P je neki trenutni rezultat.  Samo kada su ove dve strane u balansu mi možemo da rastemo.). A kako održavamo sebe: pa balansom fizičke, mentalne, duhovne i emotivne strane u našem životu.

Fizička: vežbam pilates tri puta nedeljno, šetam jedan sat dnevno (koristim pedometar); volim sportske aktivnosti i koristim svaku priliku da ih i primenjujem. Ishrana: usmerena na zdraviju, i trudim se da ne budem frik po tom pitanju.

Duhovna: U postu o sebi, već sam navela omiljeni citat: „Upravljaj s leva, vodi s desna“. Ovde je duhovna dimenzija – „vodi s desna“.  Dopuštam svakodnevno sebi da sa ovim delom sebe (desnom stranom mozga koja predstavlja kreativni deo) budem u kontaktu i da znam šta volim, želim i zašto da radim i u kom smeru se razvijam i da u tom smislu kreiram planove.

Mentalna: „upravljaj se leva“. Za menadžerisanje sebe koristim sve alate, tehnike, znanja, veštine, iskustva svoja i drugih ljudi  koji su mi dostupni da se isplanirani i željeni ciljevi ostvare.

Emotivna: ovaj aspekt je nemerljiv i ujedno nemerljivo značajan. Odnosi sa ljudima, empatija, služenje, saradnja, činjenje usluga, iz moje potrebe za doprinosom, za ljubavlju. To je kao neko more u kome plivam, a najbolje se osećam kad se prepustim vodenoj struji…

 

 

citat mog učitelja Profe: „Bolest je zdrav odgovor na nezdravo ponašanje“)

Zdrava ćelija (Svesni i nesvesni um)

Kažu da naš nesvesni um primećuje i obrađuje više od devedeset procenata informacija iz spoljne i unutrašnje sredine, a da ostatak do sto procenata ostaje svesnom umu da odluči šta će sa svim tim nadražajima.

Isto tako, nauka je pokazala da se svaka pojedinačna  ljudska ćelija ponaša na isti način i da svaka za sebe predstavlja mali pojedinačni računar koga možemo programirati. To programiranje se obavilo kada smo bili mali i dalje upravljanje našim ćelijama preuzima nesvesni um. I mnogi ovaj proces nazivaju genetikom. (Lipton:  „Geni su fizičko sećanje naučenih iskustava.“).

Najlepši deo je što se programirani obrasci mogu reprogramirati uključenjem svesnog uma. To uopšte nije lako ali je moguće. Na mom primeru zdravlja odnosno dugogodišnjeg problema sa opstipacijom prvo sam prihvatila da je bolest simptom nekorisnih (ranije usvojenih i nesvesnih) obrazaca i da je to alarm koji javlja da nisam u balansu. (Sjajan citat mog učitelja Profe: „Bolest je zdrav odgovor na nezdravo ponašanje“). A zatim sam i uz pomoć iskusnih edukatora i trenera, rešavala i pokazala da je moguće „izlečiti“ nezdravo pašanje.

Radom na sebi i svom zdravlju zapravo najviše dajemo svojoj okolini odnosno porodici. („Verujem da je najlepši poklon koji možete dati vašoj porodici i svetu vaše zdravlje“ – Džojs Mejer).

Knjige inspiracije: Brus Lipton – Biologija verovanja; ; Dr Džon Demartini – Prelomni trenutak; Ronda Bern – knjiga i film Tajna; Lujza Hej – Kako da izlečite svoj život; Ekart Tol – Moć sadašnjeg trenutka; Stiven Kavi – Sedam navika uspešnih ljudi;  Filip Mekgro – Životne strategije; Dr Vejn Dajer – Magija života…

„Verujem da je najlepši poklon koji možete dati vašoj porodici i svetu vaše zdravlje“ - Džojs Mejer

FacebookPinterest
Knjige inspiracije

Prelomni trenutak Dr Džon Demartini

by zoricakatic
written by zoricakatic

Posle ove knjige možeš da postaneš bolji čovek.

Ovo je knjiga o energiji odnosno univerzalnim zakonima i principima koji važe za svakog ponaosob i ceo kosmos. „Mi smo izgrađeni na univerzalnim principima, a univerzum se ponaša kao mi na širem planu. Univerzum poklanja darove tamo gde te darove cene.“

Ne možemo da ne učimo i rastemo svakodnevno – to je osnovni zakon od koga Dr Demartini polazi. Ko ne raste, taj propada („Zakon najveće efikasnosti: onog trenutka kada prestanete da se razvijate, automatski doživljavate entropiju“). Ako svoju energiju ne usmerimo sami na ostvarenje naših snova i onoga što volimo, onda vrlo lako postajemo deo tuđih želja, planova i ciljeva.

Dva osnovna stanja/principa/vrednosti su potrebna: usredsređenost i inspiracija.

„Zakon najveće efikasnosti: onog trenutka kada prestanete da se razvijate, automatski doživljavate entropiju“

I USREDSREĐENOST

Usredsređenost je ključ za razvoj i ispunjenost. To je stanje balansa, ravnoteže, kada smo usmereni na sadašnji trenutak i naše kreacije a neopterećeni prošlošću i nezabrinuti za budućnost. To je taj Prelomni Demartini trenutak kada shvatimo i doživimo da je sve u ravnoteži: prošlost i sadašnjost su u balansu; dobro i zlo su u zbiru na nuli; postoji jednak broj istovremenih pozitivnih i negativnih emocija; svaki „pozitivan“ ili „dobar“ događaj ima svoj „negativan“ ili „loš“ pandan u prostoru i/ili vremenu.

1.1. Kako biti usredsređen?
Ako znamo da energija ide tamo gde je pažnja i primenimo prirodni zakon da je energija konstantna, (E = const.; E = Ep + Ek; Ep je potencijalna energija koja se odnosi na sadašnjost, Ek je kinetička koja predstavlja prošlost i budućnost.) onda treba eliminisati kinetičku energiju (pažnju na prošlost i budućnost) i povećati energiju sadašnjosti – potencijalnu energiju. Ako želimo da se usredsredimo, znači, možemo svesno da usmerimo pažnju na jednu tačku u sadašnjosti odnosno na nas u sadašnjosti i ovaj trenutak. A vrlo često sam se pitala kako da se skoncentrišem i usmerim svoju pažnju?

1.2. Prečica za usredsređenost je zahvalnost.
„To je ono što osećate kada ste postigli savršeno balansiranu percepciju. To nije oduševljenje niti trenutak sreće. Prava zahvalnost je tiho stanje ravnoteže i unutrašnjeg mira u kome ste istinski zahvalni, kada osetite uzvišeni poredak i ne biste želeli bilo šta da menjate.“
Kako do zahvalnosti?
Postoji niz tehnika za ulaženje u stanje zahvalnosti (ja koristim meditacije, autogeni trening, vežbe koje se izučavaju u okviru NLP-a) i knjiga (meni su omiljene Sadašnji trenutak Ekarta Tola i Nećete pronaći mir dok ne postanete zahvalni Slavice Square).

1.3. Kao prepreka dolaženja u stanje zahvalnosti i usredsređenosti su naše emocije odnosno iluzije koje imamo o njima.

Demartini to takođe objašnjava prirodnim zakonima:
Naše telo odnosno svaki organ je sastavljen od tkiva koje čine ćelije, zatim molekuli, pa atomi, i subatomske čestice. „Svaki atom ili subatomska čestica mogu da funkcionišu kao talas i mogu se svesti na matematičku formulu sa spinom, rotacijom i kvantnim brojevima. Kada se dve komplementarne čestice (suprotnog naelektrisanja) spoje, one poništavaju jedna drugu i stvaraju svetlost. Ali kada se one istovremeno stvaraju iz svetlosti, čini se da jedna nestaje. Ovo trenutno nestajanje naziva se  – kolabiranje njene talasne funkcije“.
Ako i našu svest i naše emocije posmatramo kroz ove zakone kvantne fizike, onda kao i svaki talas koji ima svoju pozitivnu i negativnu fazu, i naše emocije imaju svoje vibracije odnosno „bregove“ i „doline“. I one kada se spoje rađaju svetlost odnosno stanje ljubavi. Bregovi (odnosno plus faze) kod čoveka su pozitivne emocije: sreća, oduševljenje, zadovoljstvo, prijatnost, a doline (minus faze) su: bol, nezadovoljstvo, depresija, tuga, uznemirenost, očaj…
Dalje, fizika kaže, da ne postoji samo polovina talasa: „postoji zakon simetrije u kvantnoj fizici koji isključuje svako izolovano polukvantno stanje (pozitron). Uvek postoji antipolukvantno stanje (elektron) negde u univerzumu da ga izbalansira. Svi fenomeni su univerzalno celokvantni. … To implicira da ne može postojati sreća bez tuge ili tuga bez sreće“.

I ovo navedeno je revolucionarni uvod u Demartinijev revolucionarni pristup transformaciji:
Ne možemo doživeti bol bez zadovoljstva; prihvatanje bez odbacivanja, podršku bez izazova; pohvalu bez prekora; privlačnost bez odbojnosti, zadovoljstvo bez bola; red bez haosa; voljenje bez nevoljenja; oduševljenje bez depresije; zaslugu bez krivice.
Stvar je samo našeg fokusa i percepcije šta vidimo, čujemo i osećamo – da li ga ima više ili manje. A suština Demartinijevog pristupa je da se istovremeno i jednako dešavaju dve strane istog događaja ili odnosa sa ljudima. Što pre to prihvatimo i naučimo sebe da primećujemo istovremenost, to će nas osloboditi vezanosti za pozitivnu ili negativnu emociju i usmeriti na razvoj naših potencijala.
„Između ekstrema se nalazi svetlost, ljubav i istinska moć da kreirate život kakav želite.. Nemate kontrolu ni nad čim za šta imate emocije; imate kontrolu samo nad onim što volite. Ljubav je savršeno uravnotežena, uzvišeno uređeno stanje svesnosti koje vam je dostupno 24 časa dnevno samo ako balansirate svoj um i ne dozvolite da skrene za emocionalnim iluzijama. Ljubav nije emocija; ona prevazilazi emociju. Ona je sinteza svih suprotnih emocija“.

Za mene lično je ovo navedeno bio u početku zastrašujući momenat jer sam počela da se pitam da li onda ima smisla ulaziti u bilo kakve odnose, pokretati aktivnosti ako ćemo imati bez obzira na sve jednako „negativnog“ i „pozitivnog“. Koliko velika dolina treba da bude da bismo imali veliko brdo, odnosno koliko veliko negativno treba da bude da bismo imali veliko pozitivno ili kolika je cena koju treba da platimo za pozitivne stvari u našem životu? Ali posle sam shvatila da odgovor leži u uravnoteženosti i usredsređenosti na razvoj naših potencijala. Da samo u tom stanju smo korisni sebi i drugima, da je to stanje zapravo stanje prihvatanja, zahvalnosti, nedeljenja odnosno ljubavi. I to prihvatanje dualnosti (istovremenog postojanja dobrog i lošeg) me je oslobodilo da se okrenem snovima i stvaranju: „Što je muka veća, to je veće i zadovoljstvo koje ona nosi. Dobićemo i jedno i drugo, ma šta radili, tako da to možemo dobiti i ostvarujući svoje snove.“

Znajući i prihvatajući sve ovo, mi možemo svesno naše pozitivne emocije da smanjimo, a negativne da podignemo do emocije zahvalnosti i da se usredsredimo na naše stanje flow-a i protok svetlosti.
To konkretno znači, da ako smo euforično raspoloženi i postajemo preponosni i prezadovoljni na svoje uspehe, pa to lako prelazi u razmetljivost i aroganciju, možemo da se svesno „spustimo“ na nivo zahvalnosti i u tom stanju da nastavimo da putujemo i stvaramo naš fenomenalan život. (I da se pritom ne vezujemo za neka uverenja koja mogu da budu ograničavajuća za ovaj slučaj a vezana za naše podneblje – ne treba decu a pogotovo muškarce hvaliti; ko se hvali taj se kvari; ko imam uspeha odmah dolazi i neuspeh;…). Isto tako, sa druge strane, je mogućnost da se iz negativnih emocija „podignemo“ svesno do nultog stanja emocije (zahvalnost-ljubav-svetlost). Ovde je ključno saznanje i uverenje da smo mi odgovorni za naša stanja i emocije, i da iz „negativne“ možemo da pređemo u pozitivniju emociju čineći niz svesnih pokreta, radnji i akcija koje nas na najbrži način dovode u željeno stanje. (Kada pričamo o tuzi važe i dodatna psihološka i biološka naučna objašnjenja, ali to nije suštinska tema ove knjige.).

Kao alat i tehniku za dovođenja sebe u stanje ljubavi (nedeljenja=svesnosti=svetlosti=zahvalnosti) Demartini nudi vežbu koja se zove „Proces kvantnog kolapsa“ i koja uz pomoć knjige može da se radi samostalno. Ova vežba objedinjuje sve gore navedene uvide i osobi koja radi na konkretnim događajima i osobama omogućava da doživi oslobođenje od vezanosti za svoje percepcije i oseti čistu ljubav prema nečemu za šta je pre toga imala preuveličana negativna ili pozitivna očekivanja.
Ja lično sam radila više puta, uglavnom za osobe za koje sam mislila da su mi u prošlosti nanele bol i nepravdu i posle toga sam imala nežan i zaokružen osećaj u stomaku pun lakoće i topline koji se širio celim telom i okolinom.

„Između ekstrema se nalazi svetlost, ljubav i istinska moć da kreirate život kakav želite.. Nemate kontrolu ni nad čim za šta imate emocije; imate kontrolu samo nad onim što volite. Ljubav je savršeno uravnotežena, uzvišeno uređeno stanje svesnosti koje vam je dostupno 24 časa dnevno samo ako balansirate svoj um i ne dozvolite da skrene za emocionalnim iluzijama. Ljubav nije emocija; ona prevazilazi emociju. Ona je sinteza svih suprotnih emocija“.

II INSPIRACIJA

(genije, uzvišenost, mudrost, vizije, nadahnuće…)

Da bismo dalje rasli i razvijali se u skladu sa prirodnim zakonima i prešli na novi nivo svesnosti, mi napredujemo i motivišemo se na tri načina: izbegavanjem bola; prema zadovoljstvu ali i inspiracijom. Da bi bili inspirisani, Demartini opet predlaže prečicu (nakon zahvalnosti) – stvaranje vizije:

„Ako vam postane kristalno jasno šta biste tačno voleli, i ako ne možete da vidite ništa osim toga, gotovo je nemoguće da to i ne dobijete. Ako možete da kažete „dovoljno sam vredan, zaslužujem da mi se snovi ostvare, zaslužujem da odvojim vreme da se fokusiram na beskrajne detalje da bih ih kreirao, imam ljudsku volju i uskladiću se sa uzvišenom voljom i dozvoliti joj da me ispuni i inspiriše da zapišem svaki san na specifičan način“ i onda to uradite… u tom slučaju ćete želju i ostvariti.“

1.
Inspiracija je održavanje vizije koja može da se uradi kroz pisanje snova sa beskrajnim detaljima. Dakle prečica je: detaljan plan. A prvo je potrebno uraditi master plan za sve oblasti života koje autor deli na sedam osnovnih: duhovna, mentalna, stručna, finansijska, porodična, društvena i fizička oblast. Tačka koja ih objedinjuje je određivanje životne misije ili svrhe. Za svaku oblast kao i za misiju potrebno je prvo odgovoriti na pitanja: šta bih voleo da budem, šta bih voleo da radim i šta bih voleo da imam?

„Ako ne otkrijete šta biste voleli da radite u životu, budete i imate, univerzum će vam dati nepredvidivo. Kada uđete u neku zemlju morate da prijavite „dobra“ koja unosite, a kada uđete u svoje telo, morate prijaviti šta biste voleli od života. Što više prijavljujete i tražite, to ćete biti ispunjeniji.“

Pored navedenog „procesa kvantnog kolapsa“ kao uvod u inspirisan i vizionarski život, Demartini nudi dalje

2.
„Formulu manifestacije“:
Razjasnite svrhu + Povežite svih sedam oblasti sa svojom svrhom + Zapišite ono što biste voleli + Vizualizujte ono što biste voleli + Afirmišite ono što biste voleli + Osetite ono što biste voleli + Radite na onome što biste voleli + Materijalizujte (formulu manifestacije) + Budite zahvalni unapred

U Formuli, autor ne govori o pojmovima hteti, želeti, imati potrebu. On govori o voljenju i nevoljenju odnosno o ljubavi kao o stanju iznad svih stanja: „Ovde smo da se razvijamo od kvanta do kvanta kroz ljubav.“ Ljubav je najcelovitije (celokvantno) stanje u kojem možemo da stvaramo i da budemo inspirisani. Ljubav je najviši stepen razvoja naše svesti. Ona je iznad „izabrati, želeti, hteti, imati potrebu, trebati, morati“ koje odgovaraju nižim stepenima svesti. Ljubav odgovara samoaktualizaciji (koja je iznad samoispunjenja, samorealizacije, sigurnosti, društvenog prihvatanja).

Za svaku stavku iz Formule postoji set vežbi i pre svega pitanja. Kvalitet života je određen kvalitetom pitanja koje sebi postavljamo: „Umesto šta danas treba ili moram da uradim, prvo postavite: šta bih voleo da uradim danas, a šta sa svojim životom? Postavite drugačije pitanje i dobijate drugačiji život zato što način na koji razgovarate sa sobom kreira vašu stvarnost.“

Osim ljubavi, za inspirativan život potrebna nam je svest o genijalnosti koju ima svako od nas: „…genije je onaj koji vidi svetlo koje vodi njegovu dušu, ko čuje unutrašnju poruku i realizuje je,… ko je voljan da definiše i usavrši svoje snove i da nastavi da se bavi prioritetnim stvarima kako bi ga ostvario.“
A to možemo svaki put kada sa sobom raščistimo po pitanju zasluga i krivica, oduševljena i depresija, i prihvatimo da će ih uvek biti, a da je naše da se usredsredimo, utišamo um, a oslušnemo i poslušamo unutrašnji glas i dušu.

Za inspirativan život potrebna je i mudrost:
„Mudrost je momentalno shvatanje da kriza predstavlja blagoslov, a još veća mudrost prepoznaje da i blagoslovi mogu pokrenuti krizu.“ Kada to istinski razumemo, manje je verovatno da ćemo se uznemiriti zbog poteškoća ili da ćemo se oduševiti mogućnostima; ostajemo usredsređeni bez obzira na to šta se dešava oko nas. To je jedan od tajni ličnog usavršavanja.
Mudrost znači zahvaljivati i onima koji su nam doneli blagoslove ali i onima koji su nam naneli bol, jer nas je to osvestilo i pružilo priliku da volimo. Mudrost je budnost. Mudrost je sredina, ravnoteža i shvatanje da je pozitivno i negativno u paru.
Za autora postoji deset dnevnih stubova mudrosti: inspirisano delovanje; služenje s ljubavlju; zahvalna molitva; uzvišeno vođstvo; deljenje mudrosti; iskrena briga; tiha usredsređenost; proučavanje istina; odmeren ritam; poštena razmena.

Za inspirativan život potrebna je i svest o većem uzvišenom poretku, da smo manji od Univerzuma:
„Uzvišeni poredak: u bilo kom trenutku vašeg života nikada nećete biti spušteni, a da ne budete podignuti, niti ćete biti podignuti a da ne budete spušteni. Pozitivno i negativno, dobro i loše, podrška i izazov, mir i rat – sve to je u parovima…Čovek predstavlja u suštini duhovno-materijalne vibracije i kako podiže frekvenciju svojih vibracija kroz ljubav i zahvalnost, tako se usklađuje sa sve višim sferama tog beskonačnog raja. I tome nema kraja.“
Uzvišenost nije neka autoritarna ličnost iz teoloških ili verskih učenja, ona znači sijati i biti blistav. Ona se postiže zahvaljujući beskrajnim detaljima zato što postajemo usredsređeniji na svoje reakcije i postojani u postupcima koncentrišući se na detalje.

3.
Da bi se ciljevi ostvarivali, osim detaljnog plana i promene iskrivljene percepcije neophodno je da budemo povezani sa našim vrednostima. O ovoj najznačajnijoj temi Demartini je napisao brojne knjige i programe po kojima je i poznat (Demartini metod). U ovoj knjizi samo je navedeno da je to neophodan, treći začin, ostvarivanja ciljeva/planova i da je povezan sa prirodnim zakonima:
„Vaše vrednosti diktiraju vašu sudbinu. Privlači nas sve što podržava naše vrednosti i to nazivamo “dobrim“ i obrnuto. Zakon održanja kaže da ništa ne nedostaje, da je to što tražite samo oblik koji niste prepoznali. Vi mislite da vam nešto nedostaje; stoga tragate za tim i sve što mislite podržava tu potragu koju nazivate dobrom i sve što predstavlja izazov vi nazivate lošim.“
Kada ispitate sebe, promenite uverenje i način kao se borite i naučite kako da usavršite komuniciranje u skladu sa vrednostima druge osobe, tada se razvijate.

O vrednostima, koje daju odgovor na naše pitanje zašto nam je nešto važno, ja sam učila u okviru tema više modula na NLP institutu, kao i knjiga (NLP – mirođija u svakoj čorbi) i tekstova na sajtu Instituta na istu temu.

I za kraj – citat

“Život podrazumeva beskonačan napredak i vi nikada ne završavate sa napretkom. Ako mislite da treba da stignete negde gde je sve gotovo, upravo ste „učinili konačnim“ beskonačno i prevideli širu sliku. Ja ne bih voleo da život postane lakši; voleo bih da život donese veće izazove zato što sam više reda sposoban da stvorim kad uviđam da mi je dato više izazova i haosa. Radije bih prihvatio intenzitet života. Više bih voleo da kada budem imao 100 godina prihvatim još veću odgovornost od one koju danas imam. Ako jesam, i dalje sam živ. Ako nisam, umro sam mnogo pre telesne smrti.”

„Umesto šta danas treba ili moram da uradim, prvo postavite: šta bih voleo da uradim danas, a šta sa svojim životom? Postavite drugačije pitanje i dobijate drugačiji život zato što način na koji razgovarate sa sobom kreira vašu stvarnost.“
FacebookPinterest
Load More Posts