Pre početka čitanja ovog teksta molim vas da se zapitate i odgovorite: koliko očekujete od ovog teksta da ćete naići na korisne i nove informacije u vezi uverenja koje mogu da utiče na vaše rezultate u nekoj oblasti života?
To što ste pomislili je uverenje.
I najbolje od svega je da šta god ste pomislili u pravu ste. Jer uverenja tako funkcionišu. Parafraziraću Henri Forda: ako mislite da će tekst koristiti/pomoći u pravu ste, i ako ste pomisli da neće opet ćete biti u pravu.
Uverenje je, na primer, ako mislimo o sebi da nismo vešti govornici, da nemamo talenta za pisanje, za javni nastup, za pevanje. Da nismo disciplinovani, vešti odnosno kompetentni u nečemu i da se to ne može naučiti (na primer komunikacija). Da nismo dovoljno lepi, voljeni, da nešto ne vredi truda. Ili da se samo nama dešava neki baksuz, da šta god uradimo baš nama to ne pođe za rukom. Uverenja su i kada govorimo i mislimo o svetu da su drugi neobrazovani, nesposobni… Da se samo u našoj zemlji ovako nešto dešava, a u drugim zemljama je sve drugačije … Da ne mogu i jare i pare, što je brzo to je i kuso, itd…
Verovatno se sećate Ilije Čvorovića iz filma Balkanski špijun koji je mislio (bio uveren) da ga neko špijunira i zato je on postao špijun i to je predstavljeno nizom komičnih scena. A da li ste čuli za japanskog potporučnika Japanske carske vojske, Hiru Onoda, koji se sakrivao 30 godina na Filipinima? On je pred kraj rata 1944. poslat na Filipine uz naređenje da uspori SAD, da drži položaj i da se bori po svaku cenu i da se nipošto ne preda. On se tog naređenja držao sve do 1972. godine – ravnih 28 godina – uz sva uverenja koja su bila neophodna da se održi na položaju u gerilskoj odbrani. Iako se rat završio i Amerikanci i filipinske vlasti su na sve načine pokušavali da prenesu informacije (avionima su bacali letke sa informacijom o završetku rata) Hiro Onoda nije verovao da se rat završio i verovao je da su leci lažni i napravljeni samo da bi naveli gerilce da se predaju. To je trajalo 28 godina.
Na prethodnim primerima možemo da uočimo moć uverenja na naš život.
Te misli i izjavne rečenice su pohranjenje u našem nesvesnom delu i nastale su tokom našeg odrastanja: od okoline, porodice, prilikom nekih traumatičnih događaja, od našeg znanja koje smo dobijali… I te rečenice su za nas istine i mi u njih verujemo. To su naša uverenja. U postu o komunikacionom modelu smo videli šta su filteri (između ostalih i uverenja) i da mi brišemo, izvrćemo i uopštavamo jer tako funkcioniše naš mozak. Uverenje je jedan od mehanizama filtriranja spoljnjih informacija pri stvaranju naše interne reprezentacije. Sve one rečenice koje su nastale uopštavanjem (generalizacijom) našeg iskustva su naša uverenja.
Ona nastaju i nakon samo našeg jednog iskustva koje smo uradili (npr. uradili projekat, vodili sastanak, završili važan posao u kratkom roku, pričali pred većim skupom, vodili dobar razgovor sa nekom „teškom“ osobom, objavljivali slike, komentare i/ili postove na mrežama). Isto tako uverenje može nastati i kada zamišljamo da imamo željeni rezultat (u komunikaciji, na poslu,…).
Za uverenja bi moglo da se kaže da su to iskazi, misli koje su za nas 100% istine (i koje ne proveravamo).
Uverenje je jedan od mehanizama filtriranja spoljnjih informacija pri stvaranju naše interne reprezentacije.
Rađen je sledeći eksperiment na univerzitetu. Učesnici su podeljeni u dve grupe: jednoj su puštani filmovi o tome da je sve determinisano i unapred određeno, a drugoj da smo mi izvori naše slobode, i da možemo da utičemo na naš život. Nakon toga svi učesnici su radili test u papirnom obliku koji je bio provera znanja u vezi prikazanih filmova, ali se zapravo testiralo nešto drugo. Test je rađen pojedinačno u prisustvu još samo jedne osobe koja je bila vođa eksperimenta. U prostoriji se nalazila još samo tegla sa metalnim kovanicama u jednakim apoenima. Negde pred kraj testiranja, vođa eksperimenta je bio pozvan da izađe iz prostorije jer je tobože imao hitan poziv, a učesnik/testirani je ostao sam uz prethodno upućivanje od strane vođe i davanje dokumenta sa tačnim odgvorima da kada završi test sam sebe proveri i za svaki tačan odgovor uzme po jedan apoen iz tegle.
Pretpostavljate ishod? Oni učesnici u eksperimentu koji su mislili (imali uverenje) da je sve determinisano prekidali su testiranje, prepisivali sve tačne odgovore i uzimali željenu količinu novca iz tegle, a oni koji su verovali da su oni ti koji utiču na svoj život su završavali samostalno test i uzimali odgovarajuću sumu novca prema rezultatima testa.
Ne ulazeći u istinitost uverenja, na primeru ovog eksperimenta možemo da uočimo, osim moći i uticaja koji uverenja imaju na naš život i naše odluke, i mehanizam funkcionisanja koji je „neutralan”.
Dakle, postoji krug funkcionisanja. Prvo u nešto verujemo (ne verujemo, kako god). To uverenje pokrene sposobnost (da možemo nešto da uradimo ili ne možemo, da očekujemo ili ne očekujemo, itd), ta sposobnost proizvede aktivnost (našu ili tuđu) i mi vidimo rezultat koji potvrđuje prvobitno uverenje. To je prikazano na slici 1.
U našem eksperimentu učesnici koji su poverovali (imali uverenje) da je sve determinisano i unapred određeno su pokrenuli svoju sposobnost da uoče i zaključe kako je nebitno da li znaju tačne odgovore ili ne, kao i da je nevažno da li su novac sami zaradili kad imaju mogućnost da ga uzmu u ovom trenutku (jer je sve već unapred određeno i na kraju ćemo svi stići na isto mesto, a do tada uživamo i koristimo svaku priliku), dalje je ta sposobnost proizvela aktivnost da prepišu tačne odgovore na testu i da uzmu novca iz tegle koliko žele, i na kraju su sebi potvrdili početno uverenje: da su naše aktivnosti nebitne jer je krajnji rezultat određen. Isto tako, kod druge grupe koja je imala uverenje da mi imamo uticaj na naš život i da smo izvor slobode je pokrenuta sposobnost da zaključe da će jedna mala današnja aktivnost imati veliki „sabirni efekat“ (compound effect) na konačni cilj u životu, i dalje je ta lična odgovornost proizvela aktivnost da se „ne lažiraju“ rezultati testa već uzme samo ona količina kovanica koja odgovara stvarnim tačnim odgovorima. I na kraju su sebi potvrdili da su oni izvor svoje slobode (od uticaja spolja) odnosno izvor odgovornosti i da mogu da utiču na svoj život.
Bitno je da razumemo da su uverenja neophodan činilac u našem svakodnevnom funkcionisanju i da predstavljaju pogonsko gorivo da dobijemo rezultat naše aktivnosti. Taj rezultat može da bude željeni rezultat, ili neželjeni pa u tom smislu uverenja mogu biti korisna/podržavajuća i nekorisna/ograničavajuća uverenja.
E sad, kako da ih otkrijemo i šta da radimo sa njima. Na primer, sve rečenice navedene na početku su uverenja, i ona nekad mogu biti korisna a nekad nekorisna zavisno od konteksta. Na primer, kada smo bili mali mogli smo da verujemo da postoji Babaroga koja čeka u mraku ako odemo sami uveče van kuće i da ćemo biit kažnjeni njom. Tada nam je to dvostruko koristilo – štitilo nas je od samostalne nerazumne akcije i dobijali smo potvrdu i ljubav od roditelja. Pa kažemo da je to uverenje kome je istekao rok. Ili izjava što je brzo to je i kuso. Zamislimo nekog lekara koji pregleda rezultate pacijenata pre operacije i samo letimično baci pogled, ili nekog inženjera/programera koji pregleda trup aviona pred poletanje i ne misli tako. I zamislimo se mi u nekoj situacijama uvereni da je baš sve što je brzo time i kuso, pa nepotrebno detaljišemo neki izveštaj, sto puta proveravamo… Ili i obrnuto, mislimo da moramo sve brzo da uradimo (jer smo uvereni da smo tada vredni), pa nas to odvede u višestruko ponavljanje jednog istog zadatka. Ovde je jasno koliko je zavisno uverenje od konteksta i od osobe i njene uloge.
Kako sami da otkrijemo svoja nesvesna nekorisna uverenja?
Ako imamo neku trenutnu situaciju koju smatramo teškom ili problematičnom, i sebi govorimo rečenice odnosno imamo misli tj uverenja, možemo da se zapitamo: Da li mi služi ovo uverenje ili ne? Koje koristi tačno imam od njega? Da li me i u kojoj meri sprečava na putu do ostvarenja mojih ciljeva i kvalitetnijeg života? Šta je to u šta bih mogao/la da verujem, a što bi mi više poslužilo u ovoj situaciji?
I sad ide najbolji deo: nekorisna uverenja možemo da promenimo.
Moj primer
Ja sam mislila za mene: da ne umem da pevam. Da nemam talenta, sluha ni glasa. I to me je dalje vodilo u to da ja na žurkama, rođendanima, proslavama pa ni koncertima – ne pevam.
Pa sam onda provukla to svoje uverenje kroz pitanja:
- Da li mi služi ovo uverenje ili ne? Ne
- Koje koristi tačno imam od njega? Ne pevam – ne eksponiram se – ne mogu da pogrešim.
- Da li me i u kojoj meri sprečava na putu do ostvarenja mojih ciljeva i kvalitetnijeg života? Ne uživam, nisam prisutna, sputana sam a to me udaljava od ličnog rasta.
- Šta je to u šta bih mogla da verujem, a što bi mi više poslužilo u ovoj situaciji? Ja sam našla novo afirmativno uverenje: Iako nemam muzički školovan glas, ja s radošću koristim svaku priliku da uživam u muzici i pevajući.
Nije lako osvestiti naše obrasce i uverenja. Ali je moguće. Alfred Koržibski je rekao „Postoje dva načina da se lako provučemo kroz život: da verujemo u sve ili da sumnjamo u sve; oba načina nas spasavaju od razmišljanja“. I nažalost, najteže je razmišljati, eksperimentisati sa sobom i ne posustajati nakon prvog neželjenog rezultata. Jer upravo je to još jedan dokaz kako uverenja funkcionišu. A kako bi bilo da baš „iskoristimo“ ciklus funkcionisanja uverenja u našu korist. I nađemo uverenje koje nam koristi ne ulazeći u proveru istinitosti uverenja. Naučnici koji su se bavili analiziranjem uspešnih ljudi su izdvojili uverenja koja su se pokazala da su davala najbolje rezultate kod onih koji su ih primenjivali (Tako je i nastao NLP – Neuro lingvističko programiranje, nauka koja se bavi modelovanjem izvrsnosti. I ta uverenja su nazvali NLP aksiomi):
- Mapa nije teritorija. (Pomenuta u postu o kom. modelu).
- Značenje komunikacije je odgovor koji dobijate. Naša je odgovornost kako ćemo biti shvaćeni u komunikaciji, a ne našeg sagovornika, jer naše misli nismo preneli na odgovarajući način kako bi nas sagovornik razumeo.
- Ljudi imaju sve resurse potrebne za uspeh – ako neko nešto može, svako to može!
Sve ciljeve možemo ostvariti, samo treba naći način. - Nema neuspeha, postoji samo povratna informacija.
- Svako ponašanje je motivisano pozitivnom namerom. Ljudi čine najbolje izbore koje mogu sa resursima koji su im dostupni (tog trenutka).
- Najfleksibilnija osoba kontroliše sistem. Fleksibilnost znači ponašati se u granicama krut, rigidan do totalno popustljiv u zavisnosti od situacije, tj. posedovati različite obrasce ponašanja.
- Ne možemo da ne komuniciramo. Komunikacija je redudantna.
- Um i telo su isti sistem (delovi istog sistema). Promene uma dovode do promena na telu i obrnuto. Kada je neko srećan i zadovoljan te promene se vide na telu, kao da “zrači”.
- Ako radite ono što ste uvek radili, dobijate ono što ste uvek imali. Ako to što radite ne dovodi do onoga što želite, radite nešto drugo.
I vi možete da ih svakodnevno koristite. U svim oblastima života. Ja sam najviše radila sa klijentima inženjerima na njihovim temama koje su najčešće bile teme komunikacije: kako da poboljšam komunikaciju sa kolegama, kako da rešim konflikt sa „agresivcem“ (analiziran u postu kom model), kako da imam više uticaja na sastancima, kako da se zauzmem za sebe, kako da s lakoćom komuniciram sa onima koji me nerviraju, kako da ostvarim cilj svake svoje komunikacije. Sa svakim smo radili, između ostalog, na setu ličnih nekorisnih uverenja i zamenili ih podržavajućim (od kojih su neka i sa gornjeg spiska) služeći se raznim alatima i tehnikama.
Ukoliko i vi želite da se ciljano i brže „rešite“ starih ograničavajućih uverenja i pronađete najbolja za vas afirmativna uverenja uz moju pomoć, javite se ovde i zakažite besplatne konsultacije.
