U prodavnici se kasirka izdire na tebe što nisi uzela korpu. Za šalterom te popreko gleda jer nisi dovoljno brzo popunila formular. Medicinska setra komentariše kako si mogla da dozvoliš da se tako razboliš. Kolege na poslu kolutaju očima kad počneš da se zalažeš za svoj način rada. Klijent ubacuje psovke i preti da će se žaliti nadležnima na tvoje usluge. Šef viče kad nisi dovoljno detaljno i pravopisno perfektno napisala dopis. Roditelji govore da ne brineš dovoljno o njima. Prijatelji te prekidaju kad počneš da pričaš o svojoj omiljenoj temi. Partner ti govori da nisi dovoljno dobro napravila ručak…
Poznati tuđi komentari?
Ali to su samo tuđi komentari koje ne možemo da izbegnemo. Svi imaju pravo da iznesu svoje mišljenje koje može da bude i u formi agresivnih izjavnih rečenica, nekulturnih grdnji i psovki, ekitetiranja. Oblik kritika može biti i vrlo suptilan, kada se ispriča priča o tamo nekom ko je ispao glup, kreten, idiot… Ili samo podizanje obrve i osuđivački pogled. Može da bude i prekid razgovora, ignorisanje. U svakom slučaju ona govori više o davaocu kritike, a ne o nama. O nama govori to kako reagujemo na to što smatramo kritikom. Naša reakcija govori o našem kapacitetu da shvatimo i razumemo ljude oko nas i njihovo ponašanje i razmišljanje, a pre svega nas i pravac našeg kompasa.
I ja sam se borila godinama da prvo razumem način funkcionisanja „kritikovanja“, da ih prihvatim a onda da i adekvatno reagujem. Evo tri modela za shvatanje spoljašnjih komentara koja su mi se pokazala kao najefikasnija:
1. Model krug uticaja
Kada sam počela da učim da stvari posmatram iz mog kruga uticaja (pisala sam o njima u postu o odgovornosti) i da odvajam poslove na koje mogu i treba da usmeravam pažnju od onih na koje ne mogu da imam uticaja, stvari su počele da se pomeraju. Poznata Bajron Kejti, pisac i autor, je te krugove nazvala poslovima (Božji, tuđi i naš). Potrebna snaga, hrabrost i mudrost su nekako same došle kada sam se usmerila na moj posao/krug. („Daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim stvari koje mogu da promenim i mudrost da prepoznam razliku.”)
Taj model kruga uticaja me je odveo dalje u:
2. Model ljudskog ponašanja:
Neki ga nazivaju mapama, neki paradigmama. On (komunikacioni model na fotografiji) pokazuje da mi svet vidimo, doživljavamo i čujemo prema našim ličnim filterima i tako stvaramo zaključke o tuđim ponašanjima, mišljenjima, izgovorenim rečenicama. Ukratko, svet je u oku posmatrača. Na primer, neko figuru valjka može da posmatra samo „od dole“ i da vidi krug, a neko samo „sa strane“ i da vidi pravougaonik. Svetsku geografsku kartu Evropljani centralno prikazuju evropskim kontinentom, a Ameri prikazuju centralno američkim kontinentom i one na prvi pogled nisu iste.
Znači, mi interpretiramo tuđe ponašanje, dajemo značenje tom ponašanju iz našeg modela/mape i posle reagujemo opet iz našeg modela. Tako, ako sam nekad nešto rekla ili uradila različiti ljudi su različito tumačili i različiti reagovali (prema svojim do tada izgrađenim modelima/predstavama/mapama). Ranije sam svaki takav komentar izjednačavala sa svojim modelom i tumačila na svoj način. Ako je bila u pitanju kritički izgovorena rečenica, izazivala je kod mene buru negativnih reakcija: bes, ljutnju, povlačenje. Dodatno se pojačavala kada bi se spoljašnji i unutrašnji kritičar povezivali i „šurovali“ protiv mene i time kod mene izazivali stanje bespomoćnosti i paralize.
I to sve me je dovelo do treće stavke koju ja nazivam:
3. Model kritikovanja
Odvajanje ponašanja od ličnosti. Jer ono što drugi vide, čuju i osete u vezi mene vezano je za moje ponašanje. I svaka kritika je upućena na ponašanje. Nije na mene kao osobu jer ja dajem značenje njihovim rečenicama (interpretiram ih na osnovu moje mape). Moja ličnost (skup misli, ponašanja i emocija) je dalje ta koja reaguje. Time je i odgovornost odgovora na nečiju kritiku isključivo moja. (post o odgovornosti). Za mene je ovo razumevanje bilo revolucionarno otkriće u mojim ranoroditeljskim godinama, kada sam zbog želje za usvajanjem roditeljskih veština otkrila bazično odvajanje osobe i ponašanja. (Post o porodici.)
Akcija i primena
Postoji niz tehnika za davanje i primanje kritike, a sada kada pišem o primanju, najefikasnija do sada je za mene kada se misaono i fizički okrenem od lica osobe koja upućuje kritiku. Tada nastavim da se odvajam i od sebe i zamišljam da ta osoba govori nekom skupu nekada izvedenih mojih ponašanja. (Ponekad ako „tirada“ duže traje, stignem i da zamišljam kako cela situacija menja oblik, kako neki učesnici postaju manji a neki veći, kako neki govore jezikom i tonom junaka iz crtanih filmova, kako se dodaju neki smešni predmeti…). Na kraju se ljubazno zahvalim i odem da na miru počeprkam po svemu „izgovorenom“ i da možda pronađem nešto što mi je korisno. Korisno u smislu povratnih informacija na reakcije mojih rezultata i da se korigujem u željenom smeru kada mi bude odgovaralo. Uz ponavljanje za mene osnažujućih rečenica (asertivnih prava): Svako ima prava na grešku, na nepravdanje, na promenu mišljenja, na postavljanje granica, na nelogičnost…
Tako, na primer, da nije bilo komentara na neke moje neprecizne i nedovoljno detaljne radove i aktivnosti, ne bih razvila svoju posvećenost detaljima i formi. A isto tako kada je ta posvećenost bila teret i balast krajnjem roku i rezultatu i nakon reakcije nekih kolega, razvila sam usmerenost ka cilju pre nego procesu: bolje završeno nego savršeno. I time doprinela svojoj borbi protiv perfekcionizma. To me je dodatno gurnulo u osvešćivanje fleksibilnosti i svom izboru polja kome ću posvetiti svoju energiju, odnosno osvešćivanju mojih vrednosti i prioriteta i naravno pisanju ovog bloga (postovi o odgovornost i fleksibilnost).
Iako sada znam da je kritika nas kritika nečije mape nas, ona mi (spoljašnja kritika) pomaže i da pravim izbore ljudi čije ću „kritike“ više ili manje slušati i sa zahvalnošću primenjivati. Jer kada se setim unazad, bilo je vrlo korisnih povratnih reakcija izvedenih u formi i na način koji možda tada nije bio adekvatan, ali nakon odvajanja forme od suštine bila je uvek za mene putokaz. Putokaz u pravcu promene mog ponašanja, ili izbora prioriteta mojih daljih aktivnosti, i naravno izbora ljudi čije ću „kritike“ slušati i uvažavati. To mi je pomoglo da praktikujem zahvalnost na suštinskom nivou: uvek se zahvalim u dubini svog bića svakome ko mi uputi bilo kakvu povratnu reakciju („kritiku“). Jer to je energija koju mi je podelio i usmerio prema meni i ona ima neko značenje. Na meni je da je otkrivam.
I da, nakon neadekvatnih kritika, još lepše i zahvalnije vidim i osećam ljude koji mi daju kritike na meni prijemčiv način uz puno ljubavi i strpljenja kao moj suprug J.
I za kraj, iako je meni važna reakcija ljudi iz moje okoline, stalno imam u vidu rečenicu Meše Selimovića: „Brini se više za svoju savest nego za svoj ugled. Jer savest je ono što ti jesi, a ugled ono što drugi misle o tebi. A ono što drugi misle o tebi je njihov problem.“
„Brini se više za svoju savest nego za svoj ugled. Jer savest je ono što ti jesi, a ugled ono što drugi misle o tebi. A ono što drugi misle o tebi je njihov problem.“
Meša Selimovića