Besplatan webinar o osnovama komunikacije – koji su to osnovni elementi na koje možemo da utičemo i kako nam to može pomoći da izgradimo sopstveni stil komunikacije i da svaka komunikacija ima željeni rezultat.
Datum: 08.05.2022. u 20h.
Verovatno ste imali situaciju organizovanja zajedničke proslave ili putovanja koje je uključivalo više ljudi i dogovore sa njima. Nekima je bilo važnija muzika od pića i hrane, neki su želeli da budu u luksuznom prostoru, a neki u autentičnom, nekima nije bilo bitno mesto već samo ljudi koji su činili događaj; neki su želeli da odmor provedu u čitanju, odmaranju, a neko u stalnim aktivnostima…
Ili, sa partnerom dogovarate zajednički budžet, i jedan želi da vodi računa o svakom trošku kroz svakodnevno beleženje, a drugi ne želi da razmišlja o „sitnicama“ već sponatno troši …
Ili, na poslu, neki kolega će o radnom mestu pričati samo kroz platu i novac, neko o beneficijama koje dodatno pripadaju tom položaju, neko o problemima koji stalno iskrcavaju, a neko o planovima i ciljevima…, neko o dobroj atmosferi u kancelariji,…
Ili, u svakodnevnoj komunikaciji kada prepričavamo neki događaj ili odgledan film/predstavu, pročitanu knjigu, sve naše reči odaju baš ono što je nama najvažnije. Jedan poznanik/ca će pričati o odeći, kozmetici koje su imali prisutni, jedna će prepričavati doživljaje i zabavu koju su imali; jedna će pronalaziti smisao u svemu što se dešavalo; jedna će u svemu tražiti potencijal za duhovni i lični razvoj,…itd…
Što bi rekli, najviše nas je različitih, a ono što najznačajnije utiče na našu različitost su vrednosti. Vrednosti su naša uverenja o tome što smatramo važnim. Izvući citat
Vrednosti nastaju tokom našeg odrastanja, kao i uverenja (post o uverenjima) i mogu se razlikovati u zavisnosti od konteksta porodičnog, poslovnog, prijateljskog. Ona utiču na to šta radimo i kojim redom nešto radimo, odnosno određuju naše prioritete. Tako, na primer, u svim gornjim navodima imamo ljude sa različitim vrednostima: nekima je važnije na proslavi/putovanju provod, spontanost, prisnost, druženje, zabava, aktivnost; a nekima odmor, opuštanje, ambijent, organizovanost, doslednost, odanost… U partnerskom životu nekima je prioritet sigurnost, a nekima sloboda… Na poslu je nekome važnija lojalnost, organizovanost, disciplina, tim, a nekome integritet, vizija, rezultati… A u kontekstu opisa komunikacionog modela vrednosti su jedan od filtera kojim interpretiramo spoljne događaje pa su i nazivi koje mi dajemo vrednostima zapravo samo naše mape (koje nisu teritorija).
Najveći broj vrednosti nastaje na nesvesnom nivou. I one se i menjaju vremenom takođe na nesvesnom nivou. Kada je neko zadovoljan, ispunjen i srećan u životu to nam pokazuje da je on u skladu sa svojim vrednostima, iako drugima možda ne deluje tako. (Možda ste čuli za Hose Muhiku, penzionisanog predsednika Urugvaja, poznatog kao “najsiromašniji predsednik na svetu”. On se zalagao za nacionalno oslobođenje i zbog toga je proveo u zatvoru 13 godina. Nije imao predsednički avion već spasilački helikopter, živeo je skromno, kao većina Urugvajaca, vozio stari auto, gajio svoju baštu. I govorio je “Ja se izdvajam po tome što su vrednosti za koje se zalažem i moj način života u skladu sa društvom kojem sa ponosom pripadam… Ja ne zagovaram siromaštvo. Ja zagovaram zdrav razum.”).
Kako odrediti svoje vrednosti? Pitanjem zašto to radimo, zašto nam je važno, odnosno šta nam je najvažnije… Možemo i da pogledamo unazad svoj život i da se pitamo za kojih pet stvari smo dobili najviše zahvalnosti u našem životu. To može da nam pokaže šta smo najviše vrednovali u svom životu.
Vrednosti predstavljaju naše pogonsko gorivo - one su naš motiv
U postu o uverenjima pisala sam o japanskom potporučniku Hiri Onodi (link) gde je on zajedno sa svojim uverenjima i vrednostima (čast, lojalnost, žrtvovanje…) uspeo sebe da „održi (ili „zarobi“) 28 godina na Filipinima misleći da se bori protiv naprijatelja i čuva carevinu. Iako nam sada izgleda i neverovatan i smešan njegov podvig na tom primeru vidimo koliko su njegove vrednosti bile jake da je izdržao skoro neizdrživu situaciju. Poznati je i primer Viktora Frankla (knjiga – Zašto se niste ubili) gde je zahvaljujući svojim „višim“ vrednostima preživeo logor.
U mom okruženju znam ljude koje motiviše novac. Jedan želi da ga zaradi da bi zaradio pare, jedan želi da ga zaradi da ne bi smanjio svoju ušteđevinu, a treći želi da zaradi samo da bi postigao rezultat zarađivanja para. Svi su oni zaradili isti novac radeći isti posao, iako su im vrednosti i način kako ostvaruju tu vrednost bile drugačije: prvi – želi da dobija novac (vrednost – novac), drugi – ne želi da gubi novac (vrednost – štednja), a treći – da bude pobednik u bilo čemu (vrednost – pobeda).
Vrednosti i principe kao najkorisnije vrednosti, Stiven Kavi je opisao: „Ako Vrednosti predstavimo kao glavne gradove u našoj predstavi teritorije (stvarnosti) onda Principe možemo predstaviti (shvatiti) kao Svetionike na teritoriji. Oni su nepromenljivi i ako ih ne vidimo (ili se oglušimo o njih) možemo samo da se “razbijemo o njih”. Oni su u stvari prirodni zakoni koji su neumitni i ne mogu da se prekrše”. Stiven Kavi navodi te vrednosti: poštenje, integritet, iskrenost, ljudsko dostojanstvo, služenje, strpljenje, vrlina potencijala, briga i ohrabrenje. Osoba sa razvijenim navedenim vrednostima postaje po Kaviju osoba sa etikom karaktera. Neki to nazivaju Kongruentna ličnost. I o tome sam više pisala ovde.
Redosled vrednosti
Ja sam svoj spisak vrednosti godinama pravila tako što sam se pitala: šta mi je važno i gde sam najviše zadovoljstva dobijala – i to je bilo lako odrediti (ljubav, zadovoljstvo, kreativnost, uspeh, zdravlje, prijateljstvo, duhovnost, duhovitost, autentičnost, rast, doprinos, životna radost…). Najveći izazov je bio odrediti redosled važnosti „važnih“ stvari u mom životu. Da li mi je važnije da budem uspešna ili zadovoljna? Šta za mene znači, uspeh, ljubav? Pa je tako nastao moj redosled: ljubav, zdravlje, porodica, kreativnost, integritet, doprinos…
Kada nešto želimo da uradimo i stalno odugovlačimo, ili ne možemo da se pokrenemo, ili pronalazimo stalno neke izgovore i opravdanja, onda je to znak da naše vrednosti nisu poređane po redosledu koji donosi željeni rezultat.
Ne postoji dobra ili loša lista vrednosti. Već samo korisna ili ne u određenom kontekstu. A pošto smo već spomenuli da lista prioriteta vrednosti može da se promeni, na nama je da taj spisak stalno ažuriramo i „updejtujemo“ u skladu sa našim ciljevima i onim što želimo da postanemo. Nekad smo samo u nekom životnom aspektu nezadovoljni i neispunjeni. Dobra stvar je što se to može promeniti upravo radom na svojim vrednostima (etičkoj karti) odnosno na svojoj listi vrednosti i kriterijumima za njihovo ostvarivanje:
Kriterijumi za vrednosti
Naše vrednosti su zadovoljene kroz određen vid ponašanja. A mi imamo unutrašnji kriterijum (najčešće nesvestan) koji ispunjavamo i bivamo uvereni da su naše potrebe zadovoljene odnosno naša vrednost ostvarena. Imajući u vidu da su oni (kriterijumi) nesvesni vrlo često mogu baš ti kriterijumi da budu nekorisni ili da su prevaziđeni.
Nekada je nekome za uspeh bilo potrebno da bude odličan (vukovac) u školi, a na fakultetu da položi ispite sa desetkama. Kasnije je uspeh na poslu mogao da pod tom inercijom bude da se popne na svaku lestvicu u radnom okruženju, da zaradi najveću platu u tom okruženju, da ima nabolji auto od svih poznanika i kolega… I ako ne bi uspeo mogao bi da se oseća frustrirano, nezadovoljno i neispunjeno. A zapravo je ovde možda problem u kriterijumu za ostvarivanje uspeha koji je nekoristan i prevaziđen. Radom na redefinisanju kriterijuma uspeha osoba može da postigne ponovo usklađenost i osećaj zadovoljstva uspehom.
Jedan moj klijent, inženjer na rukovodećem položaju, je najviše vrednovao uspeh i imao je zdravstveni problem sa leđima. Bolela su ga leđa, trnule ruke, a i vid je postajao sve lošiji. Shvatio je da mu je vrednost zdravlje bila na dnu lestvice liste prioriteta. A dalje, uvideo je i da je njegova definicija uspeha bila zastarela i pod inercijom iz mlađih dana. Uradio je dve stvari: promenio je listu prioriteta (zdravlje stavio na prvo mesto) i redefinisao uspeh (kao meru zadovoljsta ostvarenih ličnih vrednosti).
Ciljane vrednosti
A onda za budućnost, možemo da napravimo ciljane vrednosti. Na primer, za mene, navela sam svoju listu vrednosti. Ali, ja imam jaku želju i potrebu da svoju edukaciju o ljudskoj komunikaciji podelim sa drugima jer znam koliko je korisna meni i svima sa kojima sam radila. I u tom smislu tražeći inspiraciju posmatrala sam žene koje su uspele da organizuju sebe i svoj dodatni i/ili privatni rad kroz coaching praksu i edukaciju. Svima su zajedničke vrednosti: sloboda i hrabrost. Meni su se nekako podrazumevale i nisam o njima razmišljala na način da mi budu prioritet. I moj dalji rad na sebi je zapravo dodavanje ovih vrednosti na moju listu kao ciljane vrednosti, a zatim redefinisanje kriterijuma za njihovo ostvarenje. Jer za mene je sloboda bila slobodoumlje, a sada je sloboda od tuđeg mišljenja, a aktivnost kroz koju je ostvarujem je najviše kroz asertivno ponašanje, disciplinu i odgovornost . Hrabrost – za mene nije odsustvo straha, već delanje uprkos i/ili sa strahom, i ja radim na njemu (hrabrosti) kroz rad sa unutrašnjim kritičarem.
Ako i vi želite da radite na svojoj jedinstvenoj etičkoj karti i na taj način se najlakše i najbrže usmerite na ostvarenje vaših ciljeva – mogu vam u tome pomoći. Zakažite besplatne konsultacije ovde.
Pre početka čitanja ovog teksta molim vas da se zapitate i odgovorite: koliko očekujete od ovog teksta da ćete naići na korisne i nove informacije u vezi uverenja koje mogu da utiče na vaše rezultate u nekoj oblasti života?
To što ste pomislili je uverenje.
I najbolje od svega je da šta god ste pomislili u pravu ste. Jer uverenja tako funkcionišu. Parafraziraću Henri Forda: ako mislite da će tekst koristiti/pomoći u pravu ste, i ako ste pomisli da neće opet ćete biti u pravu.
Uverenje je, na primer, ako mislimo o sebi da nismo vešti govornici, da nemamo talenta za pisanje, za javni nastup, za pevanje. Da nismo disciplinovani, vešti odnosno kompetentni u nečemu i da se to ne može naučiti (na primer komunikacija). Da nismo dovoljno lepi, voljeni, da nešto ne vredi truda. Ili da se samo nama dešava neki baksuz, da šta god uradimo baš nama to ne pođe za rukom. Uverenja su i kada govorimo i mislimo o svetu da su drugi neobrazovani, nesposobni… Da se samo u našoj zemlji ovako nešto dešava, a u drugim zemljama je sve drugačije … Da ne mogu i jare i pare, što je brzo to je i kuso, itd…
Verovatno se sećate Ilije Čvorovića iz filma Balkanski špijun koji je mislio (bio uveren) da ga neko špijunira i zato je on postao špijun i to je predstavljeno nizom komičnih scena. A da li ste čuli za japanskog potporučnika Japanske carske vojske, Hiru Onoda, koji se sakrivao 30 godina na Filipinima? On je pred kraj rata 1944. poslat na Filipine uz naređenje da uspori SAD, da drži položaj i da se bori po svaku cenu i da se nipošto ne preda. On se tog naređenja držao sve do 1972. godine – ravnih 28 godina – uz sva uverenja koja su bila neophodna da se održi na položaju u gerilskoj odbrani. Iako se rat završio i Amerikanci i filipinske vlasti su na sve načine pokušavali da prenesu informacije (avionima su bacali letke sa informacijom o završetku rata) Hiro Onoda nije verovao da se rat završio i verovao je da su leci lažni i napravljeni samo da bi naveli gerilce da se predaju. To je trajalo 28 godina.
Na prethodnim primerima možemo da uočimo moć uverenja na naš život.
Te misli i izjavne rečenice su pohranjenje u našem nesvesnom delu i nastale su tokom našeg odrastanja: od okoline, porodice, prilikom nekih traumatičnih događaja, od našeg znanja koje smo dobijali… I te rečenice su za nas istine i mi u njih verujemo. To su naša uverenja. U postu o komunikacionom modelu smo videli šta su filteri (između ostalih i uverenja) i da mi brišemo, izvrćemo i uopštavamo jer tako funkcioniše naš mozak. Uverenje je jedan od mehanizama filtriranja spoljnjih informacija pri stvaranju naše interne reprezentacije. Sve one rečenice koje su nastale uopštavanjem (generalizacijom) našeg iskustva su naša uverenja.
Ona nastaju i nakon samo našeg jednog iskustva koje smo uradili (npr. uradili projekat, vodili sastanak, završili važan posao u kratkom roku, pričali pred većim skupom, vodili dobar razgovor sa nekom „teškom“ osobom, objavljivali slike, komentare i/ili postove na mrežama). Isto tako uverenje može nastati i kada zamišljamo da imamo željeni rezultat (u komunikaciji, na poslu,…).
Za uverenja bi moglo da se kaže da su to iskazi, misli koje su za nas 100% istine (i koje ne proveravamo).
Uverenje je jedan od mehanizama filtriranja spoljnjih informacija pri stvaranju naše interne reprezentacije.
Rađen je sledeći eksperiment na univerzitetu. Učesnici su podeljeni u dve grupe: jednoj su puštani filmovi o tome da je sve determinisano i unapred određeno, a drugoj da smo mi izvori naše slobode, i da možemo da utičemo na naš život. Nakon toga svi učesnici su radili test u papirnom obliku koji je bio provera znanja u vezi prikazanih filmova, ali se zapravo testiralo nešto drugo. Test je rađen pojedinačno u prisustvu još samo jedne osobe koja je bila vođa eksperimenta. U prostoriji se nalazila još samo tegla sa metalnim kovanicama u jednakim apoenima. Negde pred kraj testiranja, vođa eksperimenta je bio pozvan da izađe iz prostorije jer je tobože imao hitan poziv, a učesnik/testirani je ostao sam uz prethodno upućivanje od strane vođe i davanje dokumenta sa tačnim odgvorima da kada završi test sam sebe proveri i za svaki tačan odgovor uzme po jedan apoen iz tegle.
Pretpostavljate ishod? Oni učesnici u eksperimentu koji su mislili (imali uverenje) da je sve determinisano prekidali su testiranje, prepisivali sve tačne odgovore i uzimali željenu količinu novca iz tegle, a oni koji su verovali da su oni ti koji utiču na svoj život su završavali samostalno test i uzimali odgovarajuću sumu novca prema rezultatima testa.
Ne ulazeći u istinitost uverenja, na primeru ovog eksperimenta možemo da uočimo, osim moći i uticaja koji uverenja imaju na naš život i naše odluke, i mehanizam funkcionisanja koji je „neutralan”.
Dakle, postoji krug funkcionisanja. Prvo u nešto verujemo (ne verujemo, kako god). To uverenje pokrene sposobnost (da možemo nešto da uradimo ili ne možemo, da očekujemo ili ne očekujemo, itd), ta sposobnost proizvede aktivnost (našu ili tuđu) i mi vidimo rezultat koji potvrđuje prvobitno uverenje. To je prikazano na slici 1.
U našem eksperimentu učesnici koji su poverovali (imali uverenje) da je sve determinisano i unapred određeno su pokrenuli svoju sposobnost da uoče i zaključe kako je nebitno da li znaju tačne odgovore ili ne, kao i da je nevažno da li su novac sami zaradili kad imaju mogućnost da ga uzmu u ovom trenutku (jer je sve već unapred određeno i na kraju ćemo svi stići na isto mesto, a do tada uživamo i koristimo svaku priliku), dalje je ta sposobnost proizvela aktivnost da prepišu tačne odgovore na testu i da uzmu novca iz tegle koliko žele, i na kraju su sebi potvrdili početno uverenje: da su naše aktivnosti nebitne jer je krajnji rezultat određen. Isto tako, kod druge grupe koja je imala uverenje da mi imamo uticaj na naš život i da smo izvor slobode je pokrenuta sposobnost da zaključe da će jedna mala današnja aktivnost imati veliki „sabirni efekat“ (compound effect) na konačni cilj u životu, i dalje je ta lična odgovornost proizvela aktivnost da se „ne lažiraju“ rezultati testa već uzme samo ona količina kovanica koja odgovara stvarnim tačnim odgovorima. I na kraju su sebi potvrdili da su oni izvor svoje slobode (od uticaja spolja) odnosno izvor odgovornosti i da mogu da utiču na svoj život.
Bitno je da razumemo da su uverenja neophodan činilac u našem svakodnevnom funkcionisanju i da predstavljaju pogonsko gorivo da dobijemo rezultat naše aktivnosti. Taj rezultat može da bude željeni rezultat, ili neželjeni pa u tom smislu uverenja mogu biti korisna/podržavajuća i nekorisna/ograničavajuća uverenja.
E sad, kako da ih otkrijemo i šta da radimo sa njima. Na primer, sve rečenice navedene na početku su uverenja, i ona nekad mogu biti korisna a nekad nekorisna zavisno od konteksta. Na primer, kada smo bili mali mogli smo da verujemo da postoji Babaroga koja čeka u mraku ako odemo sami uveče van kuće i da ćemo biit kažnjeni njom. Tada nam je to dvostruko koristilo – štitilo nas je od samostalne nerazumne akcije i dobijali smo potvrdu i ljubav od roditelja. Pa kažemo da je to uverenje kome je istekao rok. Ili izjava što je brzo to je i kuso. Zamislimo nekog lekara koji pregleda rezultate pacijenata pre operacije i samo letimično baci pogled, ili nekog inženjera/programera koji pregleda trup aviona pred poletanje i ne misli tako. I zamislimo se mi u nekoj situacijama uvereni da je baš sve što je brzo time i kuso, pa nepotrebno detaljišemo neki izveštaj, sto puta proveravamo… Ili i obrnuto, mislimo da moramo sve brzo da uradimo (jer smo uvereni da smo tada vredni), pa nas to odvede u višestruko ponavljanje jednog istog zadatka. Ovde je jasno koliko je zavisno uverenje od konteksta i od osobe i njene uloge.
Kako sami da otkrijemo svoja nesvesna nekorisna uverenja?
Ako imamo neku trenutnu situaciju koju smatramo teškom ili problematičnom, i sebi govorimo rečenice odnosno imamo misli tj uverenja, možemo da se zapitamo: Da li mi služi ovo uverenje ili ne? Koje koristi tačno imam od njega? Da li me i u kojoj meri sprečava na putu do ostvarenja mojih ciljeva i kvalitetnijeg života? Šta je to u šta bih mogao/la da verujem, a što bi mi više poslužilo u ovoj situaciji?
I sad ide najbolji deo: nekorisna uverenja možemo da promenimo.
Moj primer
Ja sam mislila za mene: da ne umem da pevam. Da nemam talenta, sluha ni glasa. I to me je dalje vodilo u to da ja na žurkama, rođendanima, proslavama pa ni koncertima – ne pevam.
Pa sam onda provukla to svoje uverenje kroz pitanja:
- Da li mi služi ovo uverenje ili ne? Ne
- Koje koristi tačno imam od njega? Ne pevam – ne eksponiram se – ne mogu da pogrešim.
- Da li me i u kojoj meri sprečava na putu do ostvarenja mojih ciljeva i kvalitetnijeg života? Ne uživam, nisam prisutna, sputana sam a to me udaljava od ličnog rasta.
- Šta je to u šta bih mogla da verujem, a što bi mi više poslužilo u ovoj situaciji? Ja sam našla novo afirmativno uverenje: Iako nemam muzički školovan glas, ja s radošću koristim svaku priliku da uživam u muzici i pevajući.
Nije lako osvestiti naše obrasce i uverenja. Ali je moguće. Alfred Koržibski je rekao „Postoje dva načina da se lako provučemo kroz život: da verujemo u sve ili da sumnjamo u sve; oba načina nas spasavaju od razmišljanja“. I nažalost, najteže je razmišljati, eksperimentisati sa sobom i ne posustajati nakon prvog neželjenog rezultata. Jer upravo je to još jedan dokaz kako uverenja funkcionišu. A kako bi bilo da baš „iskoristimo“ ciklus funkcionisanja uverenja u našu korist. I nađemo uverenje koje nam koristi ne ulazeći u proveru istinitosti uverenja. Naučnici koji su se bavili analiziranjem uspešnih ljudi su izdvojili uverenja koja su se pokazala da su davala najbolje rezultate kod onih koji su ih primenjivali (Tako je i nastao NLP – Neuro lingvističko programiranje, nauka koja se bavi modelovanjem izvrsnosti. I ta uverenja su nazvali NLP aksiomi):
- Mapa nije teritorija. (Pomenuta u postu o kom. modelu).
- Značenje komunikacije je odgovor koji dobijate. Naša je odgovornost kako ćemo biti shvaćeni u komunikaciji, a ne našeg sagovornika, jer naše misli nismo preneli na odgovarajući način kako bi nas sagovornik razumeo.
- Ljudi imaju sve resurse potrebne za uspeh – ako neko nešto može, svako to može!
Sve ciljeve možemo ostvariti, samo treba naći način. - Nema neuspeha, postoji samo povratna informacija.
- Svako ponašanje je motivisano pozitivnom namerom. Ljudi čine najbolje izbore koje mogu sa resursima koji su im dostupni (tog trenutka).
- Najfleksibilnija osoba kontroliše sistem. Fleksibilnost znači ponašati se u granicama krut, rigidan do totalno popustljiv u zavisnosti od situacije, tj. posedovati različite obrasce ponašanja.
- Ne možemo da ne komuniciramo. Komunikacija je redudantna.
- Um i telo su isti sistem (delovi istog sistema). Promene uma dovode do promena na telu i obrnuto. Kada je neko srećan i zadovoljan te promene se vide na telu, kao da “zrači”.
- Ako radite ono što ste uvek radili, dobijate ono što ste uvek imali. Ako to što radite ne dovodi do onoga što želite, radite nešto drugo.
I vi možete da ih svakodnevno koristite. U svim oblastima života. Ja sam najviše radila sa klijentima inženjerima na njihovim temama koje su najčešće bile teme komunikacije: kako da poboljšam komunikaciju sa kolegama, kako da rešim konflikt sa „agresivcem“ (analiziran u postu kom model), kako da imam više uticaja na sastancima, kako da se zauzmem za sebe, kako da s lakoćom komuniciram sa onima koji me nerviraju, kako da ostvarim cilj svake svoje komunikacije. Sa svakim smo radili, između ostalog, na setu ličnih nekorisnih uverenja i zamenili ih podržavajućim (od kojih su neka i sa gornjeg spiska) služeći se raznim alatima i tehnikama.
Ukoliko i vi želite da se ciljano i brže „rešite“ starih ograničavajućih uverenja i pronađete najbolja za vas afirmativna uverenja uz moju pomoć, javite se ovde i zakažite besplatne konsultacije.
Verovatno se i vama dešavalo da nakon zajednički provedenog odmora, neke zabave, ili poslovnog sastanka, kasnije prepričavate ili delite svoje utiske sa istim učesnicima i svako ima različite doživljaje istog događaja. Na primer neka davna ekskurzija se ponovo prepričava na godišnjici mature i neko je zapamtio svakoga u autobusu i gde je ko sedeo, neko je samo neke drugare koji su bili u njegovoj najbližoj okolini, neko se samo seća nekih predela, muzeja, kafića, a neko dogodovština u kojima je bilo zabavno ili je ispao smešan, ili ih se najradije ne bi sećao, a samo mu ti događaji isplivavaju – svako ima svoje sećanje na događaje. Ili posle poslovnog sastanka neko prepričava samo poslovne ideje, neko rezultate, neko je primetio ko je sve bio na sastanku i kako se ponašao, neko ima doživljaj gubljenja vremena, neko velikog pritiska zbog rokova.
Kao da niste bili na istom mestu u isto vreme. Zašto je to tako?
U ovom tekstu delim sa vama osnove komunikacionog modela koji će nam poslužiti da razumemo šta se dešava u svakoj komunikaciji, i dalje da definišemo delove na koje možemo da utičemo a na koje ne možemo.
Za početak, šta za vas znači pojam komunikacija?
Meni je najsveobuhvatniji opis komunikacije nastao iz citata Bendžamina Dizraelija: „Čovek nije tvorevina okolnosti, već su okolnosti tvorevina čoveka.“ A okolnosti su naši odnosi sa drugima, a srž tih odnosa je komunikacija, a suština komunikacije je u odgovoru koji na nju dobijemo.
Bendžamin Dizraeli: „Čovek nije tvorevina okolnosti, već su okolnosti tvorevina čoveka.“ A okolnosti su naši odnosi sa drugima, a srž tih odnosa je komunikacija, a suština komunikacije je u odgovoru koji na nju dobijemo.
U samom procesu komunikacije, kao što u telekomunikaciji imamo pošiljaoca i primaoca signala, a između sredinu koja unosi šum, tako i u svakodnevnoj komunikaciji imamo izvor (spoljni događaj) i primaoca komunikacije (nas ili našeg sagovornika) i naše telo kao sredinu koja sa svojim karakteristikama unosi šum. Kako?
Mi opažamo dva miliona informacija u sekundi (2Mbps), ali svesni um može da registruje samo 126 bita (po autoru Mihalj Čiksentimihalji u knjizi Tok) spakovana u grupe od po 7+-2. To opažanje se vrši kroz naših pet čula: vida, sluha, dodira, mirisa i ukusa. I dolazi do mozga.
Mozak
Naš mozak ima sledeće karakteristike:
- Da briše. Na primer: Mi smo na ekskurziji/sastanku i naš mozak nije u mogućnosti da primeti sve objekte koji se nalaze u okolini – svako lice koje vidimo, svačije mobilne telefone, garderobu, pokrete svij prisutnih, šta pričaju, kako sede, kako dišu… (kaži psiholozi i lekari da bi poludeli kada bi opazili svih dva miliona u sekundi). To brisanje se ne vrši tako što mi preuzmemo sve informacije pa obrišemo sve osim 126, već tako što usmerimo impulse – fokusiramo energiju – ka određenim informacijama.
- Da iskrivljuje. To je sposobnost mozga da se ponaša kao muzej iluzija. Da izokrene, iskrivi, izobliči… Odnosno da donese zaključak i prilepi etiketu pre nego se uveri u činjenice. Na primer, na sastanku, neki kolega može da priča energično, strastveno da upire prstom i neko može da kaže da je on agresivan. Ili na ekskurziji da je jedno odeljenje smešteno u jednom hotelu, a druga ekipa/odeljenje u drugom „boljem“ i da neko donese na osnovu toga zaključak da se taj razred favorizuje a da smo mi najgori, da direktor na nas ima pik. Ova karakteristika mozga je često predmet satire ili ismevanja u umetnosti i literaturi pa na primer Ilija Čvorović u filmu Balkanski špijun, većinu svojih zaključaka donosi baš ovako – iskrivljujući ih.
- I da generalizuje. Uopštava. To je sposbnost mozga da na taj način uči, i to je odlično jer štedimo resurse, ali i da donosimo pravila koja mogu da budu rigidna i ograničavajuća. Na primer, opet na našoj ekskurziji, ako smo obilazili manastire možemo da donesemo zaključak da svi koji idu na ekskurzije obilaze manastire, ili da ovi sa „društvenog“ smera su pričljivi, a ovi sa „prirodnog“ mirni i povučeni, ili da na poslovnom sastanku uočimo “sigurno pravilo“ da pravnici nemaju pojma o tehnici, a da ovi iz tehnike nemaju pojma o prodaji…
Sve navedeno su neutralne karakteristike uslovljenje našim mozgom, ali šta utiče na to šta ćemo tačno izbrisati, uopštiti (generalizovati), iskriviti odnosno izvršiti kognitivnu distorziju. To su naši filteri:
Filteri
Filteri su naše dosadašnje iskustvo. Naši jezički obrasci, memorija, odluke, vrednosti, uverenja, metaprogrami odnosno skup obrazaca koji se vide kao navike. (O svakom filteru ću posebnim tekstom/postom objasniti kako utiče na našu komunikaciju.) U sklopu prethodne priče sa brisanjem, uopštavanjem i iskrivljenjem verovatno je jasnije da neko sa npr. iskustvom iz detinjstva čestih putovanja autobusom i obilazaka kulturnih spomenika neće isto reagovati, imati doživljaj odnosno komunicirati kao onaj koji nije putovao ili nije putovao autobusom ili nije obilazio muzeje. Ili na sastanku da razumemo zašto se različito ponaša (komunicira) kolega kome je važnije da čuje i vidi samo rezultate od onog kome su važni i odnosi sa ljudima i saradnicimia… itd…itd…
Sve zajedno, naš mozak sa svojim neutralnim karakteristikama i naše dosadašnje iskustvo utiču na to da mi stvorimo naše personalizovano tumačenje odnosno internu reprezentaciju spoljnjeg događaja:
Interna reprezentacija
Na slici 1 je predstavljeno put prolaska informacije od spoljne sredine preko naših čula, mozga i filtera. Posle filtera se nalazi fotografija (interna reprezentacija, mapa) koja je sa značajno manje detalja i informacija od spoljnje fotografije (teritorije). Tu internu fotografiju/mapu smo mi stvorili. A najkraća rečenica koja opisuje prethodni proces je: mapa nije teritorija. I to nas dovodi do zaključka da svako stvara svoju mapu sveta odnosno svoju stvarnost.
Ovaj uvid je mnogima promenio život – shvatanje da ne postoji „prava realnost“ već da je mi stvaramo i da dalje iz nje reagujemo odnosno komuniciramo. Jedino pitanje koje se postavlja je da li je naša mapa korisna, odnosno da li su rezulatiti koje dobijamo željeni ili nisu. (O ovome puno radimo na pojedinačnim sesijama).
Na slici 1 se vidi da mapom dalje utičemo na naše stanje:
Stanje
Stanje je osećanje, emocija koja nastaje ili/i iz naše mape kojoj smo dali značenje ili/i iz fiziologije. Ona mogu biti delotvorna i pokretačka: ljubav, radost, samopouzdanje, vera, entuzijazam, fleksibilnost, vitalnost, veselost, doprinos … a isto tako i nekorisna: briga, zabrinitost, negativnost, nepoverenje, ljutnja… Na njih utiče, kao što smo pokazali, naša mapa odnosno značenje koje smo dali spoljnjem dešavanju i/ili naša fiziologija odnosno fizička i telesna spremnost (odmor, hrana, vežbanje, vazduh, držanje tela..).
Fiziologija
Sigurno vam je jasno kako na naše stanje produktivnosti utiče odmor odnosno dovoljno spavanja. Isto tako, verovatno imate iskustva o određenoj hrani i povezanosti sa vašim stanjima. I verovatno imate iskustva da kada ste neraspoloženi i zabrinuti nesvesno se pogrbite i gledate u pod. A ovaj smer može i da se obrne, pa tako, da uspravan hod i zagledanost u nebo i visine može da utiče na naše raspoloženje. Najčešće su ovi procesii nesvesni, ali kada ih razumemo i počnemo svesno da primenjujemo možemo mnogo toga da sebi olakšamo i utičemo na željeno stanje odnosno rezultat komunikacije. Jer, rezultat komunikacije dolazi iz stanja.
Rezultat komunikacije
Kao što smo do sada pokazali, ciklus komunikacije dolazi iz naše mape odnosno interne reprezentacije spoljneg događaja kome smo dali značenje (misao) a ona (misao) utiče na naše stanje (emocije, energija) i dalje pokreće određeno ponašanje koje se vidi, čuje i doživljava kao rezultat komunikacije.
Interna reprezentacija – značenje (misli) – emocija – ponašanje – rezultat (komunikacija)
Naučnici su utvrdili da rezultat komunikacije nije samo ono što verbalno iskažemo, već i naša intonacija, boja glasa, ton, kao i stav tela, držanje, ekspesija lica, disanje. To je dato i procentima na slici 2. Dakle, samo 7% je sadržaj, a 93% je sve ostalo.
Ove slike sa objašnjenjima su pomogle mnogim mojim klijentima da razreše konkretne probleme i teme na kojima smo radili. Na primer, klijent koji je razrešio problem sa „agresivnim saradnikom“ koji ga je nervirao, dovodio do „ludila“ i do stalnih sukoba. On ga je nazivao agresivcem, a posle predstavljanja komunikacionog modela, razumeo je da je zapravo on izvršio etiketiranje (karakteristika mozga da izvrće – kognitivna distorzija), a da je saradnik samo ispoljavao ponašanje koje možemo opisati agresivnim. Zatim je naučio da odvoji ponašanje od ličnosti (mapa nije teritorija) i da je ono što je on doživljavao od strane kolege zapravo bilo davanje značenja rezultatu ponašanja od strane kolege. A zatim smo radili na svim njegovim filterima koji su do tog značenja doveli a na koja možemo da utičemo: vrednosti i uverenja (i metaprogrami). Konkretno, klijent je promenio svoje uverenje od „da kolega ima nameru da ga povredi“ u uverenje „da su njegova ponašanja motivisana najboljim namerama“. Dalje, radili smo na na stanjima – da smo mi odgovorni i možemo da utičemo na naša stanja, emocije (i naučili alate za dovođenje sebe u željena resursna stanja). I tek na kraju smo radili na rezultatu komunikacije (7/38/55 %) i na rečniku. A rezultat sesija je da se klijent ne oseća više ugroženo i napadnuto od strane kolege, ne koristi reči: povredio me, iznervirao me, već bira način, vreme, mesto komunikacije sa svojim saradnikom i utiče na svoje stanje i s lakoćom ostvaruje ciljeve svake svoje komunikacije.
Verujem da će vam ova prezentacija delova komunikacije pomoći da imate bolji i jasniji uvid u sam proces komunikacije. I da ćete u budućnosti vašu komunikaciju doživljavati i gledati na drugačiji način. A ako želite da poboljšate neki aspekt vaše komunikacije pokušajte da odredite kom delu pripada i zapitajte se šta možete u vezi toga da učinite. Eksperimentišite i menjajte, jer ako se na isti način ponašate imaćete i iste rezultate. A ako ih ciljano poboljšate, osmišljeno uz pomoć stručnih znanja, alata i tehnika dobićete brže rezultate i poboljšanu komunikaciju i moći ćete da:
– birate željeno stanje s lakoćom bez obzira na sagovornika
– utičete na rezultat svake vaše komunikacije
– naučite da postavljate i ostvarujete cilj svake komunikacije
Ja mogu u tome da vam pomognem. Javite se ovde da zakažemo besplatne konsultacije.
Verovatno ste se nekad susreli sa situacijama kada ljudi u vašoj okolini viču; unose se u lice; govore naredbodavnim ili kontrolišućim tonom; prekidaju sagovornika; naređuju šta treba da se uradi (a nisu šefovi ili jesu, a da pre toga ne postoji jasan dogovor); izgovaraju rečenicu: „dok se ja sa njima ne posvađam i/ili ne lupim šakom o sto, ništa se neće uraditi“…
Ili kada tiho, sebi u bradu nešto promrljaju; slože se sa svime što čuju od okoline; trude se da zadovolje slušaoca na svaki način; često se izvinjavaju; retko govore ne…
Ili kada su mirni spolja, a u razgovoru prebace drugima krivicu zbog nekog ličnog ponašanja…
Ili ste nešto od navedenog prepoznali i kod sebe.
Postoje nazivi ponašanja za sva tri navedena tipa: agresivno, pasivno i pasivno-agresivno. Ali postoji i četvrto ponašanje – asertivno. Ono je prikazano na grafiku smajli emotikonom. I predstavlja suštinsku poziciju sa sagovornikom: ja sam vredan (Ok) isto kao što je i sagovornik vredan (Ok).
Sa pojmom asertivnosti sam se prvi put susrela kada sam u mojim ranim roditeljskim godinama, tražeći način da shvatim uticaj i odgovornost koju imam za svoju decu, otkrila svet učenja komunikacija. Prvo sam naučila da se ona uči. Srećom, u to vreme je u našoj kući poštovani i uvaženi profesor Zoran Milivojević bio skoro kao član preko moje sestre studenta, tako da sam prvom prilikom kada se pojavio kurs asertivnosti otišla na njega. (I od tada svakodnevno sam zahvalna svim ljudima/ženama koje su time i postale deo mog života). Kasnije i daljom edukacijom, shvatila sam da je ova bazična veština osnov za razumevanje i prihvatanje ljudskog ponašanja i komunikacije i stalno sam uviđala potrebu da se ona nauči, objasni, savlada i primeni.
Definicija potiče od engleske reči assert yourself – kako da izraziš sebe neugrožavajući prava drugih. A evo kako ja sada objašnjavam, doživljavam i vidim osnovna asertivna prava:
I pravo - pravo na (samo)odgovornost
Kada neko počne da priča o „problemima“ u komunikaciji, moje prvo pitanje glasi: „Kako ti vidiš/doživljavaš životni kolač: kao jednu tortu ili kao beskonačnu čokoladnu fontanu?“. Ovim se, jasno, usmerava fokus sa poređenja sa drugim ljudima na sopstvenu ličnost i njene beskonačne izvore i mogućnosti. Mi jesmo deo ove planete i svemira, ali mesta i mogućnosti ima za sve podjednako. Naša je odgovornost da našim svakodnevnim odlukama te mogućnosti i iskoristimo na najbolji način za sebe neugrožavajući druge (jer i oni imaju istu mogućnost odnosno pravo). I upravo na toj odgovornosti (o kojoj sam pisala u postu o odgovornosti) počiva celo prvo pravo asertivnosti, a ja bih rekla i najvažnije. Dakle: SAMOODGOVORNOST.
Mi smo odgovorni (samo) za nas. Drugi su odgovorni (samo) za njih. Tačka.
Za lična stanja, za potrebe, želje, misli, uverenja, osećanja, ispunjenja, ponašanja…
(Osim, naravno, u slučaju beba i fizički nemoćnih, ali ovde o tome i nije reč jer je to tada odgovornost za njih, a ne prema njima).
To istovremeno znači da treba da pustimo drugima da budu samoodgovorni. Da im dozvolimo da budu moćni jednako kao mi.
Meni pomaže stvaranje slike da je moj sagovornik pored mene i zauzima jednaki deo prostora kao ja i stvaranje osećaja da nas ona čokoladna fontana preliva i usrećuje podjednako :).
II pravo - pravo na nepravdanje
Uz svest o pravu na odgovornost neophodan začin je i svest o pravu na nepravdanje.
Mi ne moramo da objašnjavamo naše izbore, jer tada to izgleda kao da se pravdamo i izvinjavamo a time ulazimo u situaciju da procenu našeg ponašanja i mišljenja prenosimo na sagovornika a time kao da prebacujemo i odgovornost za procenu sebe (svojih aktivnosti i posledica). A to upravo nije u skladu sa prvim pravom.
Dakle, bez pravdanja, izvinjavanja i objašnjavanja naših izbora. A kada izaberemo da objašnjavamo onda je to samo to i ništa drugo – naš izbor (sa svim posledicama koje on ima).
Nelagodicu koju sam imala prilikom vraćanja kupljene pegle brzo sam odagnala setivši se svega gore navedenog. Nije mi smetalo ni što je velikim prostorom objekta odzvanjala prodavčeva rečenica: „gospođi se ne sviđa pegla“ koju je dovikivao koleginici na drugoj strani. Ja sam stajala mirno i posle moje rečenice „ova pegla mi ne odgovara“, rekla ljubazno „izabraću drugu sa željenim karakteristikama“.
III pravo - pravo na granice (kao reći Ne i kada reći Da)
Kada smo prihvatili odgovornost za sebe i dozvolili drugome da ima istu odgovornost za sebe, a dalje dozvolili sebi da procenimo tu granicu, imamo i pravo i obavezu da je čuvamo. Da naš „problem“ mi rešavamo, a isto tako (verujući drugome), dopustimo da on rešava svoje „probleme“.
To znači da ne dozvolimo da nas neko uvuče u rešavanje svoje muke, jer tada činimo „medveđu uslugu“ pomažući nekome jednokratno i time ga dugoročno lišavamo sticanja veštine i znanja i moći koju će njom steći. Ovo sam vrlo često osetila na sebi tokom mladih godina mojih dečaka ili na poslu sa saradnicima kada sam upadala u zamku „neka, brže, bolje ću ja to uraditi sama“; „samo sad da odradim, umorna sam da ulazim u rasprave, posle ćemo dogovarati“.
Sa druge strane, kada nekome drugome dozvolimo da odlučuje umesto nas, mi predajemo našu odgovornost, i time sav pripadajući blagotvoran lični rast. Dugo mi je trebalo da izađem iz nesvesne zone mojih šablona bespogovornog prihvatanja tuđeg mišljenja i odluka.
Divno je kada sebe oslobodimo i dozvolimo da budemo u dosluhu sa svojim željama i da ih javno iskazujemo i/ili se ne slažemo iako će to možda sagovornika povrediti.
IV pravo - pravo na predomišljanje (fleksibilnost)
Ovo u stvari znači pravo na mišljenje. Jer se mišljenje razvija i menja tokom našeg sazrevanja sa iskustvom, informacijama, potrebama, željama. Ono što smatram bitnim je da je izvor tog našeg predomišljanja naša ličnost i naše potrebe i vrednosti. Kada smo mi „poravnati“ sa našim vrednostima (usklađeno ponašanje sa mislima, govorom) onda se prirodno i ponašamo na „asertivan način“ – menjamo naša uverenja, mišljenja u skladu sa željenim pravcem razvoja. (O ovome sam detaljnije pisala u postu o fleksibilnosti).
Kada nismo svesni ovih procesa ili ne umemo sebi da objasnimo pravo na promenu mišljenja, vrlo lako može da se javi unutrašnji konflikt i tada dolazi do neasertivnog ponašanja: pasivno (povlačenje, optuživanje sebe za nedoslednost ili neodgovornost) ili agresivno (optuživanje drugih zbog „moranja“ promena ponašanja ili tumačenje da je to zahtev za njihovu promenu mišljenja. Na primer„da li ti znaš koliko ja imam posla, otkud ti ideja da mi predložiš da sada treba da menjam način ishrane…?!“).
Moj izbor zanimanja i studiranja je obeležen načinom školovanja pre devedesetih. Srednju školu i fakultet sam „izabrala“ prema inerciji ponašanja „dobrih đaka“. I završila i studije i zaposlila se u struci braneći doslednost. Kada sam sebi dala dozvolu da se dogovorim sa sobom i svojim željama, počela sam da se edukujem iz oblasti koje su na izgled nespojive sa mojom ranijom ja i da pišem i radim sa klijentima. A zapravo predomišljanje koje se desilo je promena uverenja od „ne može se i jare i pare; ja ne mogu da pišem jer nemam talenta; ako nisam do sada ne mogu ni od sada; uspešnom prodajom se bave samo pričljivi i harizmatični ljudi; kasno je za mene; mora da se ozbiljno, temeljno, dugotrajno i teško radi da bi se postigao uspeh“ u „naću ću način da postignem željeno u mom stilu pritom se zabavljajući“.
U svakodnevnim situacijama kašnjenja, menjanja i dogovora puno mi pomaže svest o prethodno navedenim pravima (samoodgovornost, pravo na nepravdanje i promenu mišljenja). Na primer, kada sam imala dogovorenu kafu sa prijateljicom u određeno vreme i u međuvremenu sam se predomislila, blagovremeno sam joj javila: „Ne volim kada menjam planove, ali nisam u mogućnosti da idem na dogovorenu kafu. Kako bi bilo da pomerimo za sledeću nedelju?“
Treba biti i svestan i znati cenu koju ćemo platiti u budućnosti za promenu dogovora sa drugim ljudima, pa se i u skladu sa tim dogovarati. U odnosima smo mi odgovorni prema drugim ljudima (nismo odgovorni za njih) i tu treba znati napraviti razliku.
V pravo - pravo na grešku
Suština je razlikovanje ličnosti od ponašanja. Mi nismo naše ponašanje. Naše vrednosti i naša ličnost se ispoljavaju kroz raznorazne aktivnosti, a pre svega kroz rast i pogreške na tom putu. Pogrešivi smo ali ne i pogrešni.
Znači, sa jedne strane, sebe ne kriviti kada nešto pogrešimo. Raditi na uverenjima (najkorisnije uverenje, odnosno uverenje koje praktikuju najuspešniji ljudi je: „ne postoji neuspeh nego samo rezultat“). Dobijamo rezultate za ono što smo uradili tada u tom trenutku sa tim znanjem. Osvestimo, i sledeći put uradimo bolje u odnosu na sebe. Jer samo se to računa – biti bolji danas nego juče.
Oprostiti sebi za grešku znači otpustiti i staviti je u prošlost.
Sa druge strane kada nam neko kaže da smo nešto pogrešili treba osvestiti upravo to: naše ponašanje je prouzrokovalo grešku ili neočekivan rezultat. I znati prepoznati u načinu govora našeg sagovornika sve ovo što sam spomenula i pisala u postu o primanju kritika. I u tim rečenicama i postupcima našeg sagovornika uvideti da i on ima pravo na grešku (način da nama „spočitava“ šta je po njegovm mišljenju pogrešno).
I sa treće strane, ako mi smatramo da je neko nešto pogrešio, imati u vidu ovo asertivno pravo na grešku kao i još jedno najkorisnije uverenje koje praktukuju najsupešniji ljudi: „iza svakog ponašanja krije se pozitivna namera“.
O svemu sam detaljnije pisala u postu o unutrašnjim i postu o spoljašnjim kritičarima.
VI pravo - pravo na NE ZNAM
Sokrat je rekao ja znam da ništa ne znam. Direktna izjava iz prethodnih prava. Razvijamo se, učimo i saznajemo i naravno da ne možemo sve da znamo. Ono što je ovde bitno je da osvestimo kad upadnemo u zamke kada govorimo sebi da uvek moramo da znamo odgovor na pitanje, da uvek predvidimo svoje postupke i posledice.
Kada sebi damo dozvolu da ne moramo uvek i ne moramo sada da znamo, olakšavamo sebi i dajemo prostora i vremena da saznamo.
Meni je bila vrlo korisna promena ličnog uverenja, a u svetlu ovog prava, da ne moram sve da saznam i detaljno pripremim, pre nego započnem pisanje i objavljivanje bloga i/ili rad sa klijentima.
VII pravo - pravo da se ne dopadnem
U postu o spoljašnjim kritičarima kao pisala sam o činjenici da nas ne mogu svi voleti. Kada shvatimo da ugađanjem okolini i prilagođavanjem tuđim očekivanjima i željama dolazimo do apsurda da nema kraja našem „podešavanju“, dolazimo i do sjajnog uvida da prestanemo to da radimo. Osvešćivanje uzroka takvog ponašanja (u pomenutim postovima) može da nam pomogne da preuzmemo „rizik“ samoodgvoornosti i svih oblika asertivnog ponašanja.
VIII pravo - pravo na sopstvenu logiku
Neko je rekao da logika služi da nas drugi izmanipulišu i ubede da je nešto ispravno – što je vrlo suptilno filozofsko razmišljanje. A praktično ovo asertivno pravo znači – furaj svoj fazon. Budi svestan da smo mi i um i telo i emocije i da su oni deo nas (jedinstvenog nelogičnog sistema). I imaj na umu sva prethodna prava (samoodgovoran za svoje postupke i posledice svega učinjenog; za svoja razmišljanja, osećanja, i uverenja, prioritete, vrednosti, koja možeš da promeniš i da se nikome ne pravdaš, i da si pritom svestan da i drugi imaju isto pravo).
Upravo je u tome i draž ovog načina razmišljanja, da ne kažem asertivne logike:).
Meni je izazov bio da istinski prihvatim autentičnosti (različitosti) mojih sinova. Prilikom izbora fakulteta mog starijeg sina pre svega sam radila na sebi i razmišljala da li i kako mu nesvesno prenosim moje oprečne zahteve u vezi njegovog studiranja govoreći „izaberi šta hoćeš“ a u stvari emitujući mu svoja uverenja i nezadovoljstvo načinom mog studiranja. Poradila sam na svojim uverenjima i rekla: „Mili, zaista želim da budeš zadovoljan, uspešan, srećan i ostvaren svojim zanimanjem. Potpuno te vidim i doživljavam u tvom zanimanju koje si izabrao za sebe. Znam da ćeš znati da izabereš za sebe najbolje i da ćeš nastaviti da budeš odgovoran, disciplinovan i posvećen. Ja sam bila vrlo nesrećna tokom studija i stalno sam mislila da gubim vreme. Volela bih da sam tada imala sa kim da popričam o svojim željama i sposobnostima i da dobijem podršku i usmerenje o daljem nastavljanju… Tata i ja smo tu za tebe i iza tebe, pomoći ćemo ti u izboru i pripremama.. Ajde javi nam kad treba da se dogovorimo o koracima“. (I pritom sam koristila i sve pomoćne tehnike i vežbe da tu viziju prava na sopstvenu logiku i samoodgovornosti svog sina doživim i ostanem u njoj sve vreme…).
IX pravo - pravo na "ne razumem"
Prostor u komunikaciji između dve osobe je jedan veliki oblak u kome treba pronaći jasan put tačnih misli, želja, osećanja, značenja. Često se očekuje od nas da drugu osobu razumemo bez izgovaranja jasnih preciznih rečenica koje izražavaju tuđe potrebe. Još gore je kad mi od sebe očekujemo isto. Tada ulazimo u manipulaciju očekivanja drugih od nas i sebe od sebe da unapred prepoznamo i predvidimo tuđe misli. Pa se onda osećamo loše jer smo drugu osobu povredili ili uznemirili. Taj prostor treba gledati i doživeti baš tako – samo kao prostor između osoba u komunikaciji. Za tačno razumevanje sagovornika, imamo pravo da kažemo da ne razumemo i zatražimo precizniju informaciju.
O ovome sam pisala i u postu o primanju kritika objašnjavajući da mapa nije teritorija, odnosno da svako ima svoje file-ove (svoju mapu) u koje smešta tumačenje sveta (teritorije) na osnovu unutrašnjih algoritama i potprograma koji su jednom (nesvesno) napravljeni.
Dodatno, imamo i pravo da tražimo dodatne informacije ako nam nešto nije dovoljno jasno – takozvano asertivno raspitivanje:
Kolega na poslu: „Ovo vam nije dobro“. Ja: „Šta tačno nije dobro urađeno?“.
Drugarica: „Povredila si me“. Ja: Šta sam tačno uradila da se ti osećaš povređeno?“.
I ovde naravno važi da i drugi ima pravo da nam uputi isto pitanje jer nije čitač naših misli.
X pravo - pravo da sudim sam o sebi (autonomija, baš me briga)
Kada se povežemo sa svojom tačkom iznutra (postovi...) onda ovo pravo doživljavamo potpuno prirodno. Isto tako, kada smo razumeli, prihvatili sva prethodna asertivna prava onda nam ovo pravo jasno postane i cilj i početak. Nemamo potrebu da se pravdamo, objašnjavamo, izvinjavamo drugima. Mi smo sami sebi sudija. I možemo da biramo da li ćemo i kada u sebi reći BAŠ ME BRIGA.
Krajnosti ovog prava odnosno neprimenjivanja, kao i kod svih prethodnih, vode u pasivnost (kada smo oblikovani prema tuđoj meri) ili agresivnost (nametanje svog modela ponašanja kao jedinog ispravnog).
A šta kada se ponašam neasertivno
Ako se i desi neka moja neasertivna situacija, ja u mislima zamislim drugačiju situaciju u prošlosti i kako bih volela i želela da je izgledala u budućnosti, sve dok mi osećaj u stomaku ne kaže da završim fini tuning. A onda kad razrešim emocije usredim se na praktična delovanja – planske aktivnosti u vezi razrešenja te situacije ili osobe. Ne mogu da kažem koliko je ovde neophodno imati svoje zašto (spisak vrednosti i uverenja) koja služe kao svetionici. Jer tada biram na koje situacije i ljude ću se više ili manje usmeriti.
Zaključak
Poenta. Ne možeš da se ponašaš asertivno ako nisi samopouzdan i obrnuto. A samopouzdanje se gradi kroz aktivnosti i primenu (između ostalog i svega navedenog).
Da li ste čuli savete da je zahvalnost put ka sreći i miru? Da onaj ko nije zahvalan za ono što ima vrlo lako može isto da izgubi? Za izreku bogataši bankrotiraju onda kad nisu zahvalni za trenutnu količinu novca? Ali kako biti zahvalan? I to još u ovo doba pandemije? I šta je uopšte zahvalnost?
Kada pogledate crtež – ilustraciju (fotografija beli kvadratići i tamni kvadratić), da li prvo vidite tamni kvadratić na belom papiru ili prvo vidite bezbroj belih kvadratića koji okružuju jedan tamni. Da li se usmeravate prvo na ono čega imate manje i ono što je „problematično“ ili prvo vidite celinu (lepu belinu) i uživate u njoj?
Da li govorite za ovu koronu da je pošast; nepravda za ovaj napaćeni narod; da nam je još samo to trebalo… Ili nekad i kažete baš dobro što smo povećali mogućnosti online komunikacije, edukacije, biznisa; što je baš korona promenila način provođenja vremena bližnjima; što baš zbog korone imamo više vremena za sebe ili neki svoj hobi; što smo upoznali nove ljude i nove ideje…
Ljudski mozak je u toku evolucije pronašao način da se prilagodi: negativne emocije su mnogo jače i teraju nas na aktivnost kako bi se odbranile od potencijalnih opasnosti, a prijatne pređu vrlo lako u neku prodrazumevanu fazu i adaptiraju se. Ono čemu ovih godina prisustvujemo je evolucija potencijalnih opasnosti. Ako pogledamo vreme „pre korone“, te opasnosti su nekako bile „laka“ varijanta – vrebale su iz loših navika koje je čovek sebi nesvesno nametnuo i/ili nasledio: da se ljutimo na nekoga ili nešto; da smo nesrećni ili tužni što nam život ne pruža dovoljno ili željeno; da osećamo krivicu; apatiju…Te emocije nas, nažalost, ne pokreću da se promenimo, već samo potvrđuju i produbljuju postojeće stanje. A sada je opasnost od virusa ponovo pokrenula centar u mozgu za promenom. Spolja nam je nametnuto da promenimo spoljne aktivnosti i navike. A ona (korona) urla na sav glas da treba da promenimo i stanje i svest i stav prema strahu, prema promenama i onome na šta možemo da utičemo.
Korona nam daje još jedan primer situacije gde biramo i određujemo na šta možemo da utičemo, a na šta ne. Odnosno, daje još jedan primer odgovornosti (o tome sam pisala i u posebnom postu) za svoja stanja i načinima korišćenja svih resursa koji su nam na raspolaganju da dođemo do željenih stanja. To je jedino na šta možemo da utičemo – na svoju reakciju i svoje emocije.
Kada se usmerimo na ono što imamo (i to i želimo da imamo) onda se osećamo dobro, osnaženo, zadovoljno, ispunjeno – e to je zahvalnost. A stanje nezadovoljstva ljutnje, besa, ogorčenosti, uskraćenosti je namenjeno za situacije ili želje koje nemamo ili nismo ostvarili, ili ih imamo a ne želimo. A naučnici su dokazali i pokazali da u svakom događaju i situaciji ima jednako dobrog i lošeg i da je do nas da li ćemo ih prepoznati. I da je onda bolje da izaberemo da gledamo u dobro. A zahvalnost je prečica za ulazak u dobro resursno stanje – u stanje aktivnosti i otvorenosti za prilike u sadašnjem trenutku. I to je početak za dalje akcije i kreacije.
Zahvalnost u kriznim situacijama je najpotrebnija. Najkorisnije je baš tada koristiti našu ljudsku sposobnost upotrebe zdravog razuma i sagledavanja situacije iz više uglova i uočavanja pozitivne i negativne stvari u svakoj situaciji. I dalje, odlučivanje da svesno usmerimo pažnju na dobro i na tome budemo zahvalni, jer samo tako ulazimo u dobro korisno kreativno stanje za nas.
I da li ste primetili da kada smo zahvalni za ono što imamo da nas život daruje sve više i više. To je kao kad odete kod nekoga u posetu i pohvalite domaćicu i njen recept za ukusne palačike, a onda ona svaki sledeći put pravi sve više i više vrsta i njene palačinke su sve lepše i lepše. Važi i obrnuto. Kad ništa ne kažete u smislu zahvalnosti za posluženje, poklone, darove, velika je verovatnoća da sledeći put njih neće ni biti. Ništa se ne podrazumeva. (Naravno postoje i one situacije kada se izrekne hvala samo iz ljubaznosti, onako, hladno, ne iz srca, jer tada može da se desi ili da dobijate palačinke – darove koje baš i niste želeli ili da vam ih domaćica – život uz gunđanje servira). Dakle, zahvalnost samo istinska iz srca: za ono što smo dobili i što smo želeli.
Zahvalnost u kriznim situacijama je najpotrebnija. Najkorisnije je baš tada koristiti našu ljudsku sposobnost upotrebe zdravog razuma i sagledavanja situacije iz više uglova i uočavanja pozitivne i negativne stvari u svakoj situaciji. I dalje, odlučivanje da svesno usmerimo pažnju na dobro i na tome budemo zahvalni, jer samo tako ulazimo u dobro korisno kreativno stanje za nas.
Aktivnosti zahvalnosti
Zahvalnost je veština koja se vežba. Evo nekih akcija:
- Pravljenje jednog velikog životnog spiska zahvalnosti
(Ja stalno dodajem i dopunjujem: Zahvalna sam na toplom udobnom krevetu u kome se budim; kupatilu u kome obavljam higijenu; stanu u kome uživam sa mojom porodicom; kuhinji u kojoj pripremamo hranu … Zahvalna mojoj najbližoj porodici što su tu i što su takvi; suprugu i dečacima što vole moje obroke; roditeljima, rodbini, svim ljudima, predavačima, mentorima, prijateljima koji su mi pomogli da budem ovo što jesam sada… Zahvalna svim knjigama, časopisima, člancima na internetu, edukacijama koji su me dovele do ovih saznanja; svim naučnicima, stručnjacima koji su doprineli da se tehnologija razvije i omogući korišćenje računara, interneta, …)
- Pisanje zahvalnosti u Dnevniku zahvalnosti i/ili punjenje tegle sreće. Svakodnevno.
- Energetske vežbe ulaska u sadašnje stanje.
- Nalaženje predmeta koje simbolizuje zahvalnost. To može da bude neki kamen, ukrasni ili umetnički predmet koji služi za asocijaciju odnosno podsetnik zahvalnosti.
- Pisanje pisama zahvalnosti osobama kojima smo posebno zahvalni. Ovo može da bude ritual jednom godišnje.
- Izgovaranje/pisanje rečenica zahvalnosti za sve oblasti ili situacije u svom životu
Moje rečenice zahvalnosti
Zahvalna sam ovoj kriznoj situaciji sa virusom što sam se ponovo brutalno suočila sa svojom neorganizovanošću i preopterećenošču obavezama pa sam reorganizovala svoje dnevne aktivnosti prema prioritetima. Što sam osvestila šta su mi najvažnije vrednosti.
Zahvalna sam svojoj porodici jer svaki član zna da pokaže i verbalno i neverbalno zahvalnost i za samo postojanje i za „podrazumevane“ aktivnosti (oko prijemnog ispita iz matematike, nabavke, pripreme ukusnog obroka,…).
Zahvalna Slavici što je naučila da “proda” znanje NLP-a. Zahvalna što moja znanja mogu da prenesem prijateljima, rodbini, klijentima. Zahvalna Ceci što me je inspirisala i podržala da pišem blog. I mojim mentorkama drugih veština Jovani, Ivani…
Zahvalna sebi što sam se odvažila da napravim sajt i da objavljujem postove na društvenim mrežama uprkos svim pratećim osećajima neprijatnosti, nelagode i stida koji postoje. Zahvalna osećaju koji imam dok pišem jer sam tada najbliža životu i mojoj zahvalnosti na preživljenom iskustvu. Zahvalna svi čitaocima jer će se na taj način ideja o zahvalnosti preneti na najbolji način.
Zahvalna za stanje i život u sadašnjem trenutku. Zahvaljući zahvalnosti iz ljubavi. Iz tela. Iz srca.
I vežbam dalje: ne uzimam ništa zdravo za gotovo. Posmatram ljude i njihove aktivnosti i primećujem povezanost u doprinošenju svega onoga na čemu sam napisala u svesci da sam zahvalna. Ne samo sada nego i kroz vekove. I to me čini ponosnim stanovnikom ove planete. Zahvalnim pre svega. U sadašnjem trenutku.
I idem korak dalje. Zahvalna sam što sam naučila da verujući mogu da ostvarim željeno. I zahvalna sam unapred na onome što će se dogoditi. 🙂
Knjige inspiracije: Slavica Squire – Nećete pronaći mir dok ne postanete zahvalni; Džon Demartini – Prelomni trenutak; Ivana Kuzmanović – Od kad sam se zavolela volim; Ekart Tol – Moć sadašnjeg trenutka…
Da li ti je ovo poznato: Nisi dovoljno dobra, obrazovana, spremna, stručna. Treba ti još iskustva, znanja, diploma. Ne poznaješ dovoljno i/ili nisi za marketing, prodaju, rukovođenje, sklapanje poslova. Nisi privlačna. U tome izgledaš debelo, smešno. Moram da izgubim pet kilograma…?
Da li ih čuješ kao glasove u glavi?
Meni su takvi glasovi u glavi govorili sve same gadosti i pakosti prethodnih godina: nisi dovoljno obrazovana, stručna, načitana. Ne znaš da pričaš u društvu, dosadna si. Sve je već rečeno, nemoj da se ponavljaš. Nikada ne ispričaj jednu istu stvar dva puta na isti način. Nebitna si. Kasno je sada u ovim godinama da se počne ili nešto promeni. Ko si ti da nešto pišeš? Ogolićeš se i onda će te samo ismevati. Bolje sačekaj da skupiš dovoljno informacija, iskustva. Pripremi se još bolje. Detaljnije pregledaj pre nego što nešto pošalješ, kažeš, objaviš…
Svaka navedena izjava je bila dovoljna da se zakočim. A glasovi u horu su bili, pa skoro, nepobedivi. Taj moj hor unutrašnjih glasova – kritičara sa solo deonicama uloga strogih autoriteta, perfekcionističkih drugarica, nemilosrdnih goniča je bio mnogo glasan. Imao je odlučujuću ulogu u mom životu kad god bih trebala da uradim nešto moje željeno i novo, nešto što nije bilo opšte priznato kao korisno. I shvatila sam da je njegova korist da ostanem bezbedna u zoni poznatog i sigurnog. Da me zaštiti od bolnih i neprijatnih kritika, omalovažavanja, napada. Od odbacivanja. Ali istovremeno u toj zoni nema rasta ni radosti ni mogućnosti da ostvarim moje željene vrednosti. Samo puko preživljavanje.
Razmišljala sam kako da to rešim. Šta rade žene koje su izvršile promene u svom životu? One koje pišu, govore pred publikom. I one imaju svoje borbe sa kritičarima u glavi. Ali one se zapravo ne bore sa tim glasovima, nego žive sa njima. Saslušaju ih. (Znate ono kad su nas, dok smo bili mali, starije čike i tete pitale: Jel te sluša mama ili tata? A mi naučeno „duhovito“ odgovarali: Sluša ali ne čuje.) E baš tako: saslušaju ih ali ne (čuju) poslušaju. I tako ja slušam svoj hor. Razgovaram, prijateljujem, ne prepirem se. Uočila sam da su oni zapravo stražari ispred Zone bezbednosti (komfora), i da im je glavni cilj da se ne promenim i da zato koriste bilo koje reči, samo da ostane status quo. Pa se ponašaju nekad kao deca, a nekad kao strogi kritikujući roditelj. Ja se sada samo zahvalim, kažem: „Mogu ja to sama. Odrasla sam“. Ako to nije dovoljno, pa se hor čuje ponovo, ja ga utišam, spustim zavesu kao u pozorištu. I dodatno, zamislim kako je hor u stvari hor lutaka u pozorištu, pa se spuštanjem zavese spuste i konopci koji ih održavaju „živima“ i oni svi padnu u ležeće smešne položaje.
Tako sam prevazišla te unutrašnje glasove (kritičare) i počela da pišem i objavljujem blog i postove na društvenim mrežama. A od tad moj život se nekako obojio i doneo mi više napretka, radosti, ličnih uvida i inspiracija da sve više i više radim i kreiram. I naizgled paradoksalno doneo mi je i više slobodnog vremena. Verujem da je to zato što sam se i prvobitno izborila sa sobom da pronađem i izdvojim vreme za sebe i rad na željenim temama. Dodatno, oslonac da prevaziđem strah od pojavljivanja i izlaganja u javnosti je i razumevanje i prihvatanje koncepta „sveukupnosti događaja“ koji je objasnio Demartini u knjizi Prelomni trenutak i o kome sam pisala u istoimenom postu.
Oni (unutrašnji kritičari) rade svoj posao ja radim svoj.
Nije dovoljno samo jednom ih stišati. Lukavi su ovi moji ih hora. Stalno pronalaze nove načine. I sada kad sam stvorila svoje slobodno vreme i postala odmornija, horski glasovi se izdvoje i izgovaraju nove rečenice: Ha ha, ko još čita blogove; svako sada može da piše; vidi šta su sve uradili oni koji objavljuju; potpuno je nezanimljivo i dosadno…
Oni rade svoj posao, a ja svoj.
Ja ponovo iznađem novi način da sa njima porazgovaram i da ih razumem. Ne kontriram. Zamislim da im je predstavnik neki čuvar bezbednosti koji mi želi samo dobro. U mom slučaju dala sam mu i ime Đepeto jer me podseća na starog umornog mudrog stolara bez radosti – poroda. Zahvalim Đepetu na trudu i korišćenju tog potprograma koji se odnosi samo na zaštitu. Najčešće ga pretvorim u Pinokia i pošaljem u orman. Ponekad ga ugostim zajedno sa stražarima moje Zone slobode i kreativnosti, ali o tom drugom prilikom/postom.
.
Da li je ipak dobro slušati unutrašnjeg kritičara?
Dešava mi se da mi padne motivacija da pišem i objavljujem. I zapitam se kako sam ranije bila marljiva pčelica koja je pedantno kao hrčak radila i kada mi nije bilo do posla. Tada sam nesvesno slušala glas unutrašnjeg kritičara koji mi je panično govorio da moram bespogovorno da završim ili da nije dovoljno dobro urađeno. I bilo je i rezultata. Zar možda ipak nije bolje slušati Đepeta? Da, ali po koju cenu? Taj put sam prošla – bila sam umorna, nezadovoljna, neispunjena. A sada kad radim nešto smisleno što volim ne razmišljam ni o vremenu ni o umoru, već samo o rezultatu odnosno koristi drugima i sebi. Tako da, ipak ne, ne slušam Đepeta u smislu mora, treba… Motiv da uradim i završim željeni i voljeni posao tražim na drugom mestu.
A šta kad taj glas kritikujući stvarno predstavlja glas razuma? Zar sumnja, skeptično preispitivanje informacije iz okoline, traženje „rupe“ u idejama ili mogućih problema nisu korisne? Da, jeste korisno u meri kada radi samo ono što mu je posao: da nam omogućava sigurnost da ne srljamo nepromišljeno i nesvesno u nepoznato. Ali kada taj način razmišljanja postane dominantan, i kada stražar Zone bezbednosti postane jedini sa kojim komuniciramo, a ostale Zone (mudrosti, ljubavi, doprinosa,…) ostanu neuključene, onda se i u našem životu ne uključuju ostale oblasti radosti, kreativnosti, rasta… Imam prilike da u mojoj okolini vidim ljude kojima je ovaj način (kritizerski) postao dominanatan i sa kojim su se identifikovali. Oni deluju „zamrznuto“ na svom razvojnom putu. Sa onima koji su moji klijenti, prvo radimo na identitetu i izdvajamo „kritičara“ a onda osvestimo da je glas njihovog kritičara samo to – glas koji čuva jednu od njihovih Zona.
U prodavnici se kasirka izdire na tebe što nisi uzela korpu. Za šalterom te popreko gleda jer nisi dovoljno brzo popunila formular. Medicinska setra komentariše kako si mogla da dozvoliš da se tako razboliš. Kolege na poslu kolutaju očima kad počneš da se zalažeš za svoj način rada. Klijent ubacuje psovke i preti da će se žaliti nadležnima na tvoje usluge. Šef viče kad nisi dovoljno detaljno i pravopisno perfektno napisala dopis. Roditelji govore da ne brineš dovoljno o njima. Prijatelji te prekidaju kad počneš da pričaš o svojoj omiljenoj temi. Partner ti govori da nisi dovoljno dobro napravila ručak…
Poznati tuđi komentari?
Ali to su samo tuđi komentari koje ne možemo da izbegnemo. Svi imaju pravo da iznesu svoje mišljenje koje može da bude i u formi agresivnih izjavnih rečenica, nekulturnih grdnji i psovki, ekitetiranja. Oblik kritika može biti i vrlo suptilan, kada se ispriča priča o tamo nekom ko je ispao glup, kreten, idiot… Ili samo podizanje obrve i osuđivački pogled. Može da bude i prekid razgovora, ignorisanje. U svakom slučaju ona govori više o davaocu kritike, a ne o nama. O nama govori to kako reagujemo na to što smatramo kritikom. Naša reakcija govori o našem kapacitetu da shvatimo i razumemo ljude oko nas i njihovo ponašanje i razmišljanje, a pre svega nas i pravac našeg kompasa.
I ja sam se borila godinama da prvo razumem način funkcionisanja „kritikovanja“, da ih prihvatim a onda da i adekvatno reagujem. Evo tri modela za shvatanje spoljašnjih komentara koja su mi se pokazala kao najefikasnija:
1. Model krug uticaja
Kada sam počela da učim da stvari posmatram iz mog kruga uticaja (pisala sam o njima u postu o odgovornosti) i da odvajam poslove na koje mogu i treba da usmeravam pažnju od onih na koje ne mogu da imam uticaja, stvari su počele da se pomeraju. Poznata Bajron Kejti, pisac i autor, je te krugove nazvala poslovima (Božji, tuđi i naš). Potrebna snaga, hrabrost i mudrost su nekako same došle kada sam se usmerila na moj posao/krug. („Daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim stvari koje mogu da promenim i mudrost da prepoznam razliku.”)
Taj model kruga uticaja me je odveo dalje u:
2. Model ljudskog ponašanja:
Neki ga nazivaju mapama, neki paradigmama. On (komunikacioni model na fotografiji) pokazuje da mi svet vidimo, doživljavamo i čujemo prema našim ličnim filterima i tako stvaramo zaključke o tuđim ponašanjima, mišljenjima, izgovorenim rečenicama. Ukratko, svet je u oku posmatrača. Na primer, neko figuru valjka može da posmatra samo „od dole“ i da vidi krug, a neko samo „sa strane“ i da vidi pravougaonik. Svetsku geografsku kartu Evropljani centralno prikazuju evropskim kontinentom, a Ameri prikazuju centralno američkim kontinentom i one na prvi pogled nisu iste.
Znači, mi interpretiramo tuđe ponašanje, dajemo značenje tom ponašanju iz našeg modela/mape i posle reagujemo opet iz našeg modela. Tako, ako sam nekad nešto rekla ili uradila različiti ljudi su različito tumačili i različiti reagovali (prema svojim do tada izgrađenim modelima/predstavama/mapama). Ranije sam svaki takav komentar izjednačavala sa svojim modelom i tumačila na svoj način. Ako je bila u pitanju kritički izgovorena rečenica, izazivala je kod mene buru negativnih reakcija: bes, ljutnju, povlačenje. Dodatno se pojačavala kada bi se spoljašnji i unutrašnji kritičar povezivali i „šurovali“ protiv mene i time kod mene izazivali stanje bespomoćnosti i paralize.
I to sve me je dovelo do treće stavke koju ja nazivam:
3. Model kritikovanja
Odvajanje ponašanja od ličnosti. Jer ono što drugi vide, čuju i osete u vezi mene vezano je za moje ponašanje. I svaka kritika je upućena na ponašanje. Nije na mene kao osobu jer ja dajem značenje njihovim rečenicama (interpretiram ih na osnovu moje mape). Moja ličnost (skup misli, ponašanja i emocija) je dalje ta koja reaguje. Time je i odgovornost odgovora na nečiju kritiku isključivo moja. (post o odgovornosti). Za mene je ovo razumevanje bilo revolucionarno otkriće u mojim ranoroditeljskim godinama, kada sam zbog želje za usvajanjem roditeljskih veština otkrila bazično odvajanje osobe i ponašanja. (Post o porodici.)
Akcija i primena
Postoji niz tehnika za davanje i primanje kritike, a sada kada pišem o primanju, najefikasnija do sada je za mene kada se misaono i fizički okrenem od lica osobe koja upućuje kritiku. Tada nastavim da se odvajam i od sebe i zamišljam da ta osoba govori nekom skupu nekada izvedenih mojih ponašanja. (Ponekad ako „tirada“ duže traje, stignem i da zamišljam kako cela situacija menja oblik, kako neki učesnici postaju manji a neki veći, kako neki govore jezikom i tonom junaka iz crtanih filmova, kako se dodaju neki smešni predmeti…). Na kraju se ljubazno zahvalim i odem da na miru počeprkam po svemu „izgovorenom“ i da možda pronađem nešto što mi je korisno. Korisno u smislu povratnih informacija na reakcije mojih rezultata i da se korigujem u željenom smeru kada mi bude odgovaralo. Uz ponavljanje za mene osnažujućih rečenica (asertivnih prava): Svako ima prava na grešku, na nepravdanje, na promenu mišljenja, na postavljanje granica, na nelogičnost…
Tako, na primer, da nije bilo komentara na neke moje neprecizne i nedovoljno detaljne radove i aktivnosti, ne bih razvila svoju posvećenost detaljima i formi. A isto tako kada je ta posvećenost bila teret i balast krajnjem roku i rezultatu i nakon reakcije nekih kolega, razvila sam usmerenost ka cilju pre nego procesu: bolje završeno nego savršeno. I time doprinela svojoj borbi protiv perfekcionizma. To me je dodatno gurnulo u osvešćivanje fleksibilnosti i svom izboru polja kome ću posvetiti svoju energiju, odnosno osvešćivanju mojih vrednosti i prioriteta i naravno pisanju ovog bloga (postovi o odgovornost i fleksibilnost).
Iako sada znam da je kritika nas kritika nečije mape nas, ona mi (spoljašnja kritika) pomaže i da pravim izbore ljudi čije ću „kritike“ više ili manje slušati i sa zahvalnošću primenjivati. Jer kada se setim unazad, bilo je vrlo korisnih povratnih reakcija izvedenih u formi i na način koji možda tada nije bio adekvatan, ali nakon odvajanja forme od suštine bila je uvek za mene putokaz. Putokaz u pravcu promene mog ponašanja, ili izbora prioriteta mojih daljih aktivnosti, i naravno izbora ljudi čije ću „kritike“ slušati i uvažavati. To mi je pomoglo da praktikujem zahvalnost na suštinskom nivou: uvek se zahvalim u dubini svog bića svakome ko mi uputi bilo kakvu povratnu reakciju („kritiku“). Jer to je energija koju mi je podelio i usmerio prema meni i ona ima neko značenje. Na meni je da je otkrivam.
I da, nakon neadekvatnih kritika, još lepše i zahvalnije vidim i osećam ljude koji mi daju kritike na meni prijemčiv način uz puno ljubavi i strpljenja kao moj suprug J.
I za kraj, iako je meni važna reakcija ljudi iz moje okoline, stalno imam u vidu rečenicu Meše Selimovića: „Brini se više za svoju savest nego za svoj ugled. Jer savest je ono što ti jesi, a ugled ono što drugi misle o tebi. A ono što drugi misle o tebi je njihov problem.“
„Brini se više za svoju savest nego za svoj ugled. Jer savest je ono što ti jesi, a ugled ono što drugi misle o tebi. A ono što drugi misle o tebi je njihov problem.“
Meša Selimovića
Gospođa po imenu Ana Meri Robertson Mozes je poznata po imenu Baka Mozes kao američka naivna slikarka. Meni je poznata po tome što je počela da slika u svojoj 78. godini i predstavlja mi najsvetliji primer žene inspiracije koja je napravila promenu u nekoj svojoj oblasti života posle svoje četrdesete godine.
Kratka istorija:
Baka Mozes nije naša savremenica niti je na bilo koji način povezana sa new age teorijama popularne pshologije i ličnog razvoja. Rođena je 1860. a umrla 1961. godine. Osim toga što je živela 101 godinu, živela je u vreme pre interneta, brzih informacija, feminističkih pokreta. Radila je od svoje 12. godine kao služavka na farmi, udala se u 27. i rodila desetoro dece. Hobi joj je bio pravljenje kreativnih dekorativnih predmeta za kuću, a pre svega veženje. Nakon što je obolela od artritisa, po nagovoru svoje sestre počela je da slika u svojoj 78. godini. Bila je dešnjak ali pošto ju je desna ruka bolela i otkazivala „prešla“ je na levu ruku.
U periodu do svoje 101. godine naslikala je preko 1500 dela. Slikala je uglavnom pejzaže, odnosno prizore iz seoskog života iz njenog detinjstva, po sećanju.
Kada je napunila 88 godina, magazin Madmoazel ju je nazvao „Mladom ženom godine“. A dobila je i dve počasne doktorske diplome: u njenoj 89. godini i u 91.godini. Objavila je svoju autobiografiju u 92.godini (1952).
Šta je meni tu inspiracija?
Godine su samo broj. Otvorenost uma. Uočavanje prilika. Prihvatanje.
Kada sam čitala o ovoj sjajnoj ženi, sve vreme sam imala doživljaj njene povezanosti sa svojim unutrašnjim životom, lepotom i radošću. Njen raniji život (pre slikanja u sedemadesetim) oslikava, osim šturih, teških i tamnih činjenica, život koji je imala i većina žena u našoj okolini – služenje drugima, prihvatanje spoljašnjih događaja, nemaštine ili vanrednih okolnosti. Ali, ona je svet gledala i stvarala iz svoje intime: preko raznih ukrašavanja kuće, izrade predmeta za kućnu upotrebu, veza… I kad joj se ukazala prilika (u njenoj 78. godini) je počela da slika. U sedamdesetosmoj godini života. Respekt.
San iz mladosti. Manifestacija sna.
Ona sama je pričala da je kao mala sa svojom braćom i sestrama slikala na papiru i svemu što im je otac donosio. A koristili su boje iz prirode: grožđe, trave, limun… Volela je to, slikanje je bila njena strast, i njena porodica ju je ohrabrivala i davala joj podršku. Prestala je nakon svoje 12. kada je počela da radi na farmi da bi se prehranili.
Da li bi počela da slika u svojoj 78. da nije imala to iskustvo slikanja i crtanja iz svog detinjstva? Ne znam. Možda bi nešto drugo „počela„ da radi u tim svojim godinama, a možda bi i mnogo ranije. Ono što je meni ovde poenta, da je to uradila i da je to uradila u tim svojim neuobičajenim godinama.
Inspiracija. Kreativnost. Emocije. Služenje.
A radila je to, kao što je sama rekla: „kad dobijem inspiraciju i počnem da slikam, tada zaboravljam sve osim onoga što je bilo i kako da slikam kako bi ljudi znali kako smo živeli.“ U jednoj rečenici je stalo sve: i stanje „samozaborava“ kada stvara i „služenje“ drugima odnosno okrenutost njenoj publici zbog koje stvara.
Iako nije bila akademska slikarka, zbog te njene čiste i jednostavne emocije ljudi su i kupovali njene slike i uživali u njima. Nemački obožavalac njenog rada rekao je: “Iz njenih slika zrači optimizam vedrog sveta; svet koji nam pokazuje je lep i dobar. Osećate se kao kod kuće u svim tim slikama i znate njihovo značenje. Nemir i neurotična nesigurnost današnjice čine nas sklonima da uživamo u jednostavnom i pozitivnom izgledu bake Mozes“.
„Kad dobijem inspiraciju i počnem da slikam, tada zaboravljam sve osim onoga što je bilo i kako da slikam kako bi ljudi znali kako smo živeli.“
Možeš i ti to
Šta drugima može da bude inspiracija?
Nikad nije kasno. Za bilo koju promenu u bilo kojoj oblasti života.
Ako tebe do sada nije pronašlo šta je tvoj san, na tebi je da ga pronađeš. Slušaj svoj unutrašnji glas. A ugledaj se na žene inspiracije u svojoj (ili svetskoj) okolini i pređi na akciju.
Možeš da pročitaš ili pogledaš ove sajtove kao inspiraciju:
https://www.wsj.com/articles/the-new-rules-of-middle-age-written-by-women-11557323488
Od kad se znam, ja za sebe mogu da kažem da sam prilagodljiva. I ljudima i situacijama i okruženju. Tako sam sebe doživljavala. Tako mi i mnogi u mojoj okolini govore. Ali, često sam sebe zbog toga smatrala i popustljivom i mekom. U želji da ispadnem čvrsta postavljala sam planove i ciljeve kojih sam se čvrsto držala i praktično samo u tome pokazivala čvrstinu. A onda sam sebi ispadala rigidna. Shvatila sam da nešto nedostaje – fleksibilnost i u tumačenju i realizaciji i prilagodljivosti.
Kako i zašto nastaje rigidnost? Zbog potrebe za sigurnošću i stabilnošću. I zbog toga nastaje izbegavanje promena. Kada nije dovoljno razvijena adaptibilnost u bilo kome segmentu (mišljenje, ponašanje, komunikacija…) onda nastaje „pucanje“ i „lomljenje“.
Sa druge strane adaptibilnost se isto tako prirodno razvija. Na primer beba se povinuje roditeljskom autoritetu da bi preživela. I mnoga naša ponašanja koja su usvojena na nesvesnom nivou su posledica potrebe za opstankom. Takva ponašanja kasnije za nas postanu jedina moguća i povezana su sa našim stavovima i uverenjima. Kada se situacija u kojoj je zbog „opstanka“ bila potrebna adaptibilnost promeni, mi često, po inerciji nastavimo sa ponašanjem iako za to nema potrebe. I čak, dodatno, sami tražimo da novo okruženje i/ili situacije liče na prethodnu. Opet zbog našeg urođenog načina funkcionisanja.
Ni rigidnost ni adaptibilnost same po sebi ne znače ništa loše. Potrebno je znati ih primeniti i zameniti u skladu sa situacijom. To rade fleksibilni ljudi. Plešu na liniji prilagodljivosti i na polju fizičke aktivnosti mišića i na polju komunikacije, ponašanja, razmišljanja… Procenjuju sebe na osnovu rezultata.
E sad, pošto sam ja vrištala nezadovoljstvo na sav glas, a pritom ton uključila na „mute“, jasan mi je bio alarm za redefinisanjem obrazaca prilagodljivosti.
Shvatila sam da prvo treba da definišem šta tačno nedostaje, koje su to kritične situacije i ponašanja koje želim da promenim, odnosno šta hoću da postignem, a posle ću to nazvati kako god. Gde imam zadovoljavajuće a gde nezadovoljavajuće rezultate?
“Ako imate samo jedan izbor u ponašanju, vi ste robot, ako imate dva, zapadaćete u ambivalencije, ako imate tri – vi ste slobodan čovek.” Ričard Bandler.
Šta sam radila
Napravila sam spisak stvari (rezultata, oblasti) zbog kojih sam zadovoljna i ponosna, i isto tako spisak nezadovoljavajućih, tamo gde godinama nailazim na zidove i posrćem. Na početku mi je lakše bilo da pravim popis „negativnog“ , ali sam vremenom naučila da se fokusiram na pozitivne i zbog njih praktikujem zahvalnost. To je bio ujedno i prvi korak savladavanja fleksibilnosti 🙂 .
Gde sam videla glavne probleme: neasertivnost i postavljanje granica; nemanje svrhe ; umor i organizacija vremena (uvodni post). I radila sam na rešavanju navedenog u smislu promene potrebnih sposobnosti, ponašanja, aktivnosti, stavova i uverenja. I pisala o tome.
Ono što je zajedničko za sve navedene oblasti i promene na kojima sam radila je da sam pre svega imala veću prostorno-vremensku sliku o meni u budućnosti i šta hoću da postanem i postignem. A pre svega spisak vrednosti koje želim da ostvarim i zadovoljim (ljubav, zdravlje, porodica, kreacija, harmonija….). To su mi bile sile vodilje kojih sam se držala prilikom određivanja prioriteta jer to i jeste fleksibilnost.
Sledeće čega sam se držala je magična brojka 3. Uvela sam naviku da pronađem tri opcije za sve što radim i planiram. Jednu napišem obavezno, a druge odmah tražim. I za veštine i za navike i za ciljeve. “Ako imate samo jedan izbor u ponašanju, vi ste robot, ako imate dva, zapadaćete u ambivalencije, ako imate tri – vi ste slobodan čovek.” Ričard Bandler.
Gledam, doživljavam, slušam šta drugi rade koji imaju dobre efikasne rezultate. Moji učitelji, mentori, moja okolina, moj suprug koji je „talentovano fleksibilan“.
Glavna promena kod mene je bio dodir sa tačkom susreta unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Kada sam na toj liniji naučila da fleksibilno plešem svakodnevno, počela sam da ostvarujem željene rezultate. To se pre svega odnosi na vreme i prostor koji sam sebi dozvolila da tražim, organizujem i odvojim samo za sebe. I da se tada bavim stvarima koje volim i želim ali da pre svega verujem sebi i svom sudu. Da to što volim da sam sama ne tumačim kao nebrigu za druge, već naprotiv da to vreme koristim da kreiram, učim i konzumiram sadržaje koji me obogaćuju. I sa druge strane da uživam u tome što volim da sam sa drugim ljudima, da razmenjujem sa njima priče, iskustva, misli, događaje, energiju. I da povratne informacije koristim kao blago koje može da koristi rezultatima.
Fleksibilnost za mene znači i promenu uverenja “da moram prvo da napravim savršen blog (savršenog izgleda, detaljno proučim kako funkcioniše sve u vezi pravljenja sajta, poradim na dizajnu…) pre nego ga objavim” u uverenje: “bolje završeno nego savršeno”. I objavila. Gurnula sam sebe preko ivice svog perfekcionizma koji mi je služio da ostanem u zoni komfora jer sam se plašila svog unutrašnjeg kritičara (o tome ću pisati u posebnom postu).
Fleksibilnost za mene znači i prepuštanje. Na tome radim. Da ne moram da za sve imam plan. Da se upustim, improvizujem i učim kroz delanje i aktivnosti. Ili da imam plan i da po potrebi uključujem i isključujem moj sjajno razvijen pozitivan resurs: „marljivi radnik“. Volim da kažem da se vidim i doživljavam sebe kao spontanog marljivog radnika.
Fleksibilnost za mene znači da mogu da se predomislim i da se nikome ne pravdam (i da, naravno, pritom, budem i dalje odgovorna za svoje probleme).
Fleksibilnost za mene znači i slušanje muzike koju do sada nisam slušala. Pa i pevanje. Uz kućne aktivnosti, ili onako bez povoda. Da, to sam se osmelila da radim i pred ukućanima. Usput i plešem:).
Fleksibilnost za mene znači i radovanje na novim uvidima koje ću imati u vezi potrebnih menjanja odnosno fleksibilnosti.
Inspiracije
Apsolutni favorit primene fleksibilnosti je moja učiteljica Slavica Squire koja je u doba korone među prvima promenila način edukacije i rada svog NLP instituta i prešla potpuno na online način rada. I onda je ne samo uprkos spoljnim promenama nego baš zbog njih napravila korak napred i unapredila svoj biznis i povećala broj ljudi koji mogu da pohađaju kurseve. Respekt.
