Verovatno ste se nekad susreli sa situacijama kada ljudi u vašoj okolini viču; unose se u lice; govore naredbodavnim ili kontrolišućim tonom; prekidaju sagovornika; naređuju šta treba da se uradi (a nisu šefovi ili jesu, a da pre toga ne postoji jasan dogovor); izgovaraju rečenicu: „dok se ja sa njima ne posvađam i/ili ne lupim šakom o sto, ništa se neće uraditi“…
Ili kada tiho, sebi u bradu nešto promrljaju; slože se sa svime što čuju od okoline; trude se da zadovolje slušaoca na svaki način; često se izvinjavaju; retko govore ne…
Ili kada su mirni spolja, a u razgovoru prebace drugima krivicu zbog nekog ličnog ponašanja…
Ili ste nešto od navedenog prepoznali i kod sebe.
Postoje nazivi ponašanja za sva tri navedena tipa: agresivno, pasivno i pasivno-agresivno. Ali postoji i četvrto ponašanje – asertivno. Ono je prikazano na grafiku smajli emotikonom. I predstavlja suštinsku poziciju sa sagovornikom: ja sam vredan (Ok) isto kao što je i sagovornik vredan (Ok).
Sa pojmom asertivnosti sam se prvi put susrela kada sam u mojim ranim roditeljskim godinama, tražeći način da shvatim uticaj i odgovornost koju imam za svoju decu, otkrila svet učenja komunikacija. Prvo sam naučila da se ona uči. Srećom, u to vreme je u našoj kući poštovani i uvaženi profesor Zoran Milivojević bio skoro kao član preko moje sestre studenta, tako da sam prvom prilikom kada se pojavio kurs asertivnosti otišla na njega. (I od tada svakodnevno sam zahvalna svim ljudima/ženama koje su time i postale deo mog života). Kasnije i daljom edukacijom, shvatila sam da je ova bazična veština osnov za razumevanje i prihvatanje ljudskog ponašanja i komunikacije i stalno sam uviđala potrebu da se ona nauči, objasni, savlada i primeni.
Definicija potiče od engleske reči assert yourself – kako da izraziš sebe neugrožavajući prava drugih. A evo kako ja sada objašnjavam, doživljavam i vidim osnovna asertivna prava:
I pravo - pravo na (samo)odgovornost
Kada neko počne da priča o „problemima“ u komunikaciji, moje prvo pitanje glasi: „Kako ti vidiš/doživljavaš životni kolač: kao jednu tortu ili kao beskonačnu čokoladnu fontanu?“. Ovim se, jasno, usmerava fokus sa poređenja sa drugim ljudima na sopstvenu ličnost i njene beskonačne izvore i mogućnosti. Mi jesmo deo ove planete i svemira, ali mesta i mogućnosti ima za sve podjednako. Naša je odgovornost da našim svakodnevnim odlukama te mogućnosti i iskoristimo na najbolji način za sebe neugrožavajući druge (jer i oni imaju istu mogućnost odnosno pravo). I upravo na toj odgovornosti (o kojoj sam pisala u postu o odgovornosti) počiva celo prvo pravo asertivnosti, a ja bih rekla i najvažnije. Dakle: SAMOODGOVORNOST.
Mi smo odgovorni (samo) za nas. Drugi su odgovorni (samo) za njih. Tačka.
Za lična stanja, za potrebe, želje, misli, uverenja, osećanja, ispunjenja, ponašanja…
(Osim, naravno, u slučaju beba i fizički nemoćnih, ali ovde o tome i nije reč jer je to tada odgovornost za njih, a ne prema njima).
To istovremeno znači da treba da pustimo drugima da budu samoodgovorni. Da im dozvolimo da budu moćni jednako kao mi.
Meni pomaže stvaranje slike da je moj sagovornik pored mene i zauzima jednaki deo prostora kao ja i stvaranje osećaja da nas ona čokoladna fontana preliva i usrećuje podjednako :).
II pravo - pravo na nepravdanje
Uz svest o pravu na odgovornost neophodan začin je i svest o pravu na nepravdanje.
Mi ne moramo da objašnjavamo naše izbore, jer tada to izgleda kao da se pravdamo i izvinjavamo a time ulazimo u situaciju da procenu našeg ponašanja i mišljenja prenosimo na sagovornika a time kao da prebacujemo i odgovornost za procenu sebe (svojih aktivnosti i posledica). A to upravo nije u skladu sa prvim pravom.
Dakle, bez pravdanja, izvinjavanja i objašnjavanja naših izbora. A kada izaberemo da objašnjavamo onda je to samo to i ništa drugo – naš izbor (sa svim posledicama koje on ima).
Nelagodicu koju sam imala prilikom vraćanja kupljene pegle brzo sam odagnala setivši se svega gore navedenog. Nije mi smetalo ni što je velikim prostorom objekta odzvanjala prodavčeva rečenica: „gospođi se ne sviđa pegla“ koju je dovikivao koleginici na drugoj strani. Ja sam stajala mirno i posle moje rečenice „ova pegla mi ne odgovara“, rekla ljubazno „izabraću drugu sa željenim karakteristikama“.
III pravo - pravo na granice (kao reći Ne i kada reći Da)
Kada smo prihvatili odgovornost za sebe i dozvolili drugome da ima istu odgovornost za sebe, a dalje dozvolili sebi da procenimo tu granicu, imamo i pravo i obavezu da je čuvamo. Da naš „problem“ mi rešavamo, a isto tako (verujući drugome), dopustimo da on rešava svoje „probleme“.
To znači da ne dozvolimo da nas neko uvuče u rešavanje svoje muke, jer tada činimo „medveđu uslugu“ pomažući nekome jednokratno i time ga dugoročno lišavamo sticanja veštine i znanja i moći koju će njom steći. Ovo sam vrlo često osetila na sebi tokom mladih godina mojih dečaka ili na poslu sa saradnicima kada sam upadala u zamku „neka, brže, bolje ću ja to uraditi sama“; „samo sad da odradim, umorna sam da ulazim u rasprave, posle ćemo dogovarati“.
Sa druge strane, kada nekome drugome dozvolimo da odlučuje umesto nas, mi predajemo našu odgovornost, i time sav pripadajući blagotvoran lični rast. Dugo mi je trebalo da izađem iz nesvesne zone mojih šablona bespogovornog prihvatanja tuđeg mišljenja i odluka.
Divno je kada sebe oslobodimo i dozvolimo da budemo u dosluhu sa svojim željama i da ih javno iskazujemo i/ili se ne slažemo iako će to možda sagovornika povrediti.
IV pravo - pravo na predomišljanje (fleksibilnost)
Ovo u stvari znači pravo na mišljenje. Jer se mišljenje razvija i menja tokom našeg sazrevanja sa iskustvom, informacijama, potrebama, željama. Ono što smatram bitnim je da je izvor tog našeg predomišljanja naša ličnost i naše potrebe i vrednosti. Kada smo mi „poravnati“ sa našim vrednostima (usklađeno ponašanje sa mislima, govorom) onda se prirodno i ponašamo na „asertivan način“ – menjamo naša uverenja, mišljenja u skladu sa željenim pravcem razvoja. (O ovome sam detaljnije pisala u postu o fleksibilnosti).
Kada nismo svesni ovih procesa ili ne umemo sebi da objasnimo pravo na promenu mišljenja, vrlo lako može da se javi unutrašnji konflikt i tada dolazi do neasertivnog ponašanja: pasivno (povlačenje, optuživanje sebe za nedoslednost ili neodgovornost) ili agresivno (optuživanje drugih zbog „moranja“ promena ponašanja ili tumačenje da je to zahtev za njihovu promenu mišljenja. Na primer„da li ti znaš koliko ja imam posla, otkud ti ideja da mi predložiš da sada treba da menjam način ishrane…?!“).
Moj izbor zanimanja i studiranja je obeležen načinom školovanja pre devedesetih. Srednju školu i fakultet sam „izabrala“ prema inerciji ponašanja „dobrih đaka“. I završila i studije i zaposlila se u struci braneći doslednost. Kada sam sebi dala dozvolu da se dogovorim sa sobom i svojim željama, počela sam da se edukujem iz oblasti koje su na izgled nespojive sa mojom ranijom ja i da pišem i radim sa klijentima. A zapravo predomišljanje koje se desilo je promena uverenja od „ne može se i jare i pare; ja ne mogu da pišem jer nemam talenta; ako nisam do sada ne mogu ni od sada; uspešnom prodajom se bave samo pričljivi i harizmatični ljudi; kasno je za mene; mora da se ozbiljno, temeljno, dugotrajno i teško radi da bi se postigao uspeh“ u „naću ću način da postignem željeno u mom stilu pritom se zabavljajući“.
U svakodnevnim situacijama kašnjenja, menjanja i dogovora puno mi pomaže svest o prethodno navedenim pravima (samoodgovornost, pravo na nepravdanje i promenu mišljenja). Na primer, kada sam imala dogovorenu kafu sa prijateljicom u određeno vreme i u međuvremenu sam se predomislila, blagovremeno sam joj javila: „Ne volim kada menjam planove, ali nisam u mogućnosti da idem na dogovorenu kafu. Kako bi bilo da pomerimo za sledeću nedelju?“
Treba biti i svestan i znati cenu koju ćemo platiti u budućnosti za promenu dogovora sa drugim ljudima, pa se i u skladu sa tim dogovarati. U odnosima smo mi odgovorni prema drugim ljudima (nismo odgovorni za njih) i tu treba znati napraviti razliku.
V pravo - pravo na grešku
Suština je razlikovanje ličnosti od ponašanja. Mi nismo naše ponašanje. Naše vrednosti i naša ličnost se ispoljavaju kroz raznorazne aktivnosti, a pre svega kroz rast i pogreške na tom putu. Pogrešivi smo ali ne i pogrešni.
Znači, sa jedne strane, sebe ne kriviti kada nešto pogrešimo. Raditi na uverenjima (najkorisnije uverenje, odnosno uverenje koje praktikuju najuspešniji ljudi je: „ne postoji neuspeh nego samo rezultat“). Dobijamo rezultate za ono što smo uradili tada u tom trenutku sa tim znanjem. Osvestimo, i sledeći put uradimo bolje u odnosu na sebe. Jer samo se to računa – biti bolji danas nego juče.
Oprostiti sebi za grešku znači otpustiti i staviti je u prošlost.
Sa druge strane kada nam neko kaže da smo nešto pogrešili treba osvestiti upravo to: naše ponašanje je prouzrokovalo grešku ili neočekivan rezultat. I znati prepoznati u načinu govora našeg sagovornika sve ovo što sam spomenula i pisala u postu o primanju kritika. I u tim rečenicama i postupcima našeg sagovornika uvideti da i on ima pravo na grešku (način da nama „spočitava“ šta je po njegovm mišljenju pogrešno).
I sa treće strane, ako mi smatramo da je neko nešto pogrešio, imati u vidu ovo asertivno pravo na grešku kao i još jedno najkorisnije uverenje koje praktukuju najsupešniji ljudi: „iza svakog ponašanja krije se pozitivna namera“.
O svemu sam detaljnije pisala u postu o unutrašnjim i postu o spoljašnjim kritičarima.
VI pravo - pravo na NE ZNAM
Sokrat je rekao ja znam da ništa ne znam. Direktna izjava iz prethodnih prava. Razvijamo se, učimo i saznajemo i naravno da ne možemo sve da znamo. Ono što je ovde bitno je da osvestimo kad upadnemo u zamke kada govorimo sebi da uvek moramo da znamo odgovor na pitanje, da uvek predvidimo svoje postupke i posledice.
Kada sebi damo dozvolu da ne moramo uvek i ne moramo sada da znamo, olakšavamo sebi i dajemo prostora i vremena da saznamo.
Meni je bila vrlo korisna promena ličnog uverenja, a u svetlu ovog prava, da ne moram sve da saznam i detaljno pripremim, pre nego započnem pisanje i objavljivanje bloga i/ili rad sa klijentima.
VII pravo - pravo da se ne dopadnem
U postu o spoljašnjim kritičarima kao pisala sam o činjenici da nas ne mogu svi voleti. Kada shvatimo da ugađanjem okolini i prilagođavanjem tuđim očekivanjima i željama dolazimo do apsurda da nema kraja našem „podešavanju“, dolazimo i do sjajnog uvida da prestanemo to da radimo. Osvešćivanje uzroka takvog ponašanja (u pomenutim postovima) može da nam pomogne da preuzmemo „rizik“ samoodgvoornosti i svih oblika asertivnog ponašanja.
VIII pravo - pravo na sopstvenu logiku
Neko je rekao da logika služi da nas drugi izmanipulišu i ubede da je nešto ispravno – što je vrlo suptilno filozofsko razmišljanje. A praktično ovo asertivno pravo znači – furaj svoj fazon. Budi svestan da smo mi i um i telo i emocije i da su oni deo nas (jedinstvenog nelogičnog sistema). I imaj na umu sva prethodna prava (samoodgovoran za svoje postupke i posledice svega učinjenog; za svoja razmišljanja, osećanja, i uverenja, prioritete, vrednosti, koja možeš da promeniš i da se nikome ne pravdaš, i da si pritom svestan da i drugi imaju isto pravo).
Upravo je u tome i draž ovog načina razmišljanja, da ne kažem asertivne logike:).
Meni je izazov bio da istinski prihvatim autentičnosti (različitosti) mojih sinova. Prilikom izbora fakulteta mog starijeg sina pre svega sam radila na sebi i razmišljala da li i kako mu nesvesno prenosim moje oprečne zahteve u vezi njegovog studiranja govoreći „izaberi šta hoćeš“ a u stvari emitujući mu svoja uverenja i nezadovoljstvo načinom mog studiranja. Poradila sam na svojim uverenjima i rekla: „Mili, zaista želim da budeš zadovoljan, uspešan, srećan i ostvaren svojim zanimanjem. Potpuno te vidim i doživljavam u tvom zanimanju koje si izabrao za sebe. Znam da ćeš znati da izabereš za sebe najbolje i da ćeš nastaviti da budeš odgovoran, disciplinovan i posvećen. Ja sam bila vrlo nesrećna tokom studija i stalno sam mislila da gubim vreme. Volela bih da sam tada imala sa kim da popričam o svojim željama i sposobnostima i da dobijem podršku i usmerenje o daljem nastavljanju… Tata i ja smo tu za tebe i iza tebe, pomoći ćemo ti u izboru i pripremama.. Ajde javi nam kad treba da se dogovorimo o koracima“. (I pritom sam koristila i sve pomoćne tehnike i vežbe da tu viziju prava na sopstvenu logiku i samoodgovornosti svog sina doživim i ostanem u njoj sve vreme…).
IX pravo - pravo na "ne razumem"
Prostor u komunikaciji između dve osobe je jedan veliki oblak u kome treba pronaći jasan put tačnih misli, želja, osećanja, značenja. Često se očekuje od nas da drugu osobu razumemo bez izgovaranja jasnih preciznih rečenica koje izražavaju tuđe potrebe. Još gore je kad mi od sebe očekujemo isto. Tada ulazimo u manipulaciju očekivanja drugih od nas i sebe od sebe da unapred prepoznamo i predvidimo tuđe misli. Pa se onda osećamo loše jer smo drugu osobu povredili ili uznemirili. Taj prostor treba gledati i doživeti baš tako – samo kao prostor između osoba u komunikaciji. Za tačno razumevanje sagovornika, imamo pravo da kažemo da ne razumemo i zatražimo precizniju informaciju.
O ovome sam pisala i u postu o primanju kritika objašnjavajući da mapa nije teritorija, odnosno da svako ima svoje file-ove (svoju mapu) u koje smešta tumačenje sveta (teritorije) na osnovu unutrašnjih algoritama i potprograma koji su jednom (nesvesno) napravljeni.
Dodatno, imamo i pravo da tražimo dodatne informacije ako nam nešto nije dovoljno jasno – takozvano asertivno raspitivanje:
Kolega na poslu: „Ovo vam nije dobro“. Ja: „Šta tačno nije dobro urađeno?“.
Drugarica: „Povredila si me“. Ja: Šta sam tačno uradila da se ti osećaš povređeno?“.
I ovde naravno važi da i drugi ima pravo da nam uputi isto pitanje jer nije čitač naših misli.
X pravo - pravo da sudim sam o sebi (autonomija, baš me briga)
Kada se povežemo sa svojom tačkom iznutra (postovi...) onda ovo pravo doživljavamo potpuno prirodno. Isto tako, kada smo razumeli, prihvatili sva prethodna asertivna prava onda nam ovo pravo jasno postane i cilj i početak. Nemamo potrebu da se pravdamo, objašnjavamo, izvinjavamo drugima. Mi smo sami sebi sudija. I možemo da biramo da li ćemo i kada u sebi reći BAŠ ME BRIGA.
Krajnosti ovog prava odnosno neprimenjivanja, kao i kod svih prethodnih, vode u pasivnost (kada smo oblikovani prema tuđoj meri) ili agresivnost (nametanje svog modela ponašanja kao jedinog ispravnog).
A šta kada se ponašam neasertivno
Ako se i desi neka moja neasertivna situacija, ja u mislima zamislim drugačiju situaciju u prošlosti i kako bih volela i želela da je izgledala u budućnosti, sve dok mi osećaj u stomaku ne kaže da završim fini tuning. A onda kad razrešim emocije usredim se na praktična delovanja – planske aktivnosti u vezi razrešenja te situacije ili osobe. Ne mogu da kažem koliko je ovde neophodno imati svoje zašto (spisak vrednosti i uverenja) koja služe kao svetionici. Jer tada biram na koje situacije i ljude ću se više ili manje usmeriti.
Zaključak
Poenta. Ne možeš da se ponašaš asertivno ako nisi samopouzdan i obrnuto. A samopouzdanje se gradi kroz aktivnosti i primenu (između ostalog i svega navedenog).
